MAJKL DŽEJ FOKS
Ja sam stena, a ne kofer!

Kada je 1998. kanadski glumac Majkl Džej Foks celom svetu otkrio da se već sedam godina bori protiv Parkinsonove bolesti, mnogi su bili šokirani i vest doživeli kao da je došla iz kruga njihove porodice.

Jer, u ono vreme su mnogi gledali, a neki i odrastali, tih  osamdesetih uz humorističku TV seriju „Porodične veze“ i njenog glavnog junaka Aleksa Kitona, a devedesetih uz „Sve gradonačelnikove ljude“ u kojoj je prvog čoveka Njujorka glumio upravo Foks. Mnogi od nas voleli su i sva tri nastavka filma „Povratak u budućnost“ u kojima je igrao glavnu ulogu, kao i brojna druga njegova ostvarenja („Mladi vukodlak“, „Tajna mog uspeha“, „Žrtve rata“…)

Foksova ispovest bila je šok i zbog činjenice da je imao svega dvadeset i devet godina kada mu je bolest ustanovljena. Tada su mu doktori prognozirali da će imati sreće ukoliko još jednu deceniju bude mogao da stoji na nogama i glumi.

Doktori su pogrešili. Nakon te dijagnoze Majkl je mnogo igrao i desetak puta bio predložen za nagradu „Emi“ koju je jednom i dobio (2009). Proteklih decenija je pisao o životu sa tom teškom bolešću ( u knjigama „Srećković“, „Uvek gledaj pravo“ i „Smešne stvari koje su se desile na putu u budućnost“), a pred kraj prošle godine objavio je četvrtu autobiografsku knjigu „Budućnost je stigla: optimista razmišlja o smrtnosti“.

Za razliku od prethodnih, u ovom delu nas ne vodi samo kroz svoje dijagnoze i stresove zbog javnog života, sa degenerativnim promenama na svom telu. O tome se već zna toliko da mnogi mladi danas Majkla Džej Foksa (59) znaju više po njegovoj bolesti nego po ulogama koje su ga proslavile.

Ovog puta se glumac bavi razmišljanjima o drugim lošim stvarima koje bi mogle da mu se dogode dok se bori sa bolešću, makar to bilo i samo breme godina. Poredi svoje fizičke muke sa zamišljenim mučnim dijalogom Donalda Trampa i Nensi Pelozi! Osvrnuo se posebno na 2018. godinu, njemu jednu od  najgorih u životu.

Benigni tumor na kičmi koji je dugo imao godinama su posmatrali njegovi doktori i u jednom trenutku je počeo da raste. Većina doktora nije želela da ga operiše, ali jeste jedan hirurg na univerzitetskoj bolnici „Džon Hopkins“. Da tumor nije bio odstranjen, Majkl bi do danas već bio paralizovan. Tumor nije imao veze sa Parkinsonovom bolešću, ali jeste imao veze sa padom u kuhinji.

Posle operacije, Majkl je ponovo učio da hoda i kada je već bio siguran u svoje noge, insistirao je u razgovoru sa ženom i decom da sada više ne treba da budu stalno uz njega, da je sposoban da ostane sam sa sobom. I, kada je prvi put ostao sam sa sobom u njihovom njujorškom stanu, okliznuo se, pao i polomio ruku.

 

Priredio Srđan JOKANOVIĆ

Opširnije pročitajte u našem štampanom izdanju