Полагано али сигурно, у јутарњим сатима 31. октобра 2015. године стигао сам у Мие префектуру и село Ига, родно место нинџа ратника, у којем се и даље чува и негује њихова традиција.
„Куноичи“, жена нинџа, води туру кроз музеј и нинџа кућу. У тој кући, која споља изгледа као обична сеоска, унутра има много трикова, обртних зидова, скривених преграда, просторија, дуплих подова…
У музеју су приказани нинџа алати, направе, костими и оружије. Ту се такође може сазнати начин живота нинџи, као и практичне технике које су користили. На крају присуствовао сам нинџа представи која приказује њихове аутентичне вештине и право оружје укључујући и сјајну демонстрацију коришћења бацања звезде и шурикена. После представе свако од присутних ко би пожелео могао је да проба бацање шурикена. Нисам се баш нешто прославио. Ипак ми боље иде вожња бицикла.
Обишао сам и оближњи Уено замак који цео одише нинџа историјом.
По мраку који ме је ухватио, после 136 пређених километара стигао сам у Нагоју. Био сам гост у јапанској православној цркви код оца Георгија и Марије Матушима, где сам и ту ноћ преспавао.
Иначе у Јапану има око 60 православних храмова и око 10.000 јапанских православаца. Православна парохија у Нагоји јапанске православне цркве основана је још 1880. године, а Црква Богојављење је завршена 2010. године када ју је освештао епископ токијски Данило. Чест посетилац ове цркве је био и Драган Стојковић Пикси док је живео у Јапану. Овој цркви је поклонио једну икону.
Марија и Георгије су 2010. године били у Србији када су посетили Жичу и Студеницу, као и неколико манастира на Фрушкој гори и из Србије носе много лепих успомена. Највише им се свидео српски ајвар, а Марија га од тада редовно прави. Имао сам прилике да пробам и тај њен „јапански ајвар“ приликом вечере са Маријом, Георгијом и њиховим сином.
А наредног дана, 1. новембра, у цркви је био базар хране који се организује једном годишње, а било је православаца из Бугарске, Румуније, Грузије, Русије који живе у Јапану. Имало је разноразних јела и вина која углавном потичу из тих земаља.
Ту сам упознао и једног момка са Филипина по имену Лазар Гарсијановић. Он је узео православну веру, а такође је променио име и презиме. Некада је био Паоло Гарсија. Добро говори српски језик, познаје српску историју, а зна и све српске кошаркаше како „Партизана“ тако и „Црвене звезде“ и репрезентације. Зна кад и где су рођени, који број на дресу носе. Такође гледа српске филмове и слуша српску музику. Омиљена певачица му је Цеца. Заиста занимљив и интересантан момак.
Упознао сам и пуно Јапанаца православне вере. Овај базар им је, поред празника, идеална прилика да се окупе, виде и друже. Пробао сам и доста тога од хране из домаће радиности које су изложили, а већи део је био на продају попут ајвара, меда, вина, салата и разних производа који се не могу наћи у јапанским продавницама.
Текст и слике Драган Шибалић