Снимање у судницама дозвољено је уз одобрење председника суда. Ипак, новинари су престали да траже дозволе јер се њихови захтеви, по правилу, одбијају.
Грађани Србије стекли су увид у то како пренос суђења може да изгледа. Годинама су пратили процесе у Хашком трибуналу. Међутим, у српским судовима остао је упамћен један случај – суђење за убиство премијера Зорана Ђинђића. Снимци из суднице су изузетно ретки, а на праву да се извештава са суђења највише инсистирају они коју представљају јавност – новинари.
Суђења у Србији отворена су за јавност, те би, начелно, сваки грађанин могао да посети неку од судница и прати процес. Но, постоје ограничења. Па тако, врата суднице остају затворена за јавност када су у поступак укључени малолетници, када је реч о породичним споровима или у ситуацији у којој би могло да дође до откривања државне или пословне тајне.
Свеж пример када су врата судница остала затворена јесте процес против модног креатора Срђана Швеља, којем се у Новом Саду судило за искоришћавање малолетника за порнографију. У овом случају, одбрана је тражила да јавност буде присутна барем док се чита оптужни предлог и током изношења одбране оптуженог.
Одбрана је присуство јавности видела као прилику да се чује и друга стране приче која је добила велику пажњу медија, а о којој се, углавном, извештавало једнострано. Председник Адвокатске коморе Војводине и заступник Срђана Швеља Владимир Бељански објашњава да свако може да присуствује суђењу, али да, када је у питању присуство медија, ствар постаје знатно компликованије и опаснија.
„Срђан Швељо је био осуђен и пре самог суђења. Не зато што су медији пратили случај, већ зато што је о њему створена негативна слика и касније је готово немогуће убедити суд да га не прогласи кривим. То је зато што суд од самог почетка осећа притисак јавности, од њега се очекује да донесе одређену пресуду, што је утицало и у случају Швеља“, сматра Бељански.
Како то изгледа када јавност будним оком прати неко суђење, може се видети и на примеру Сједињених Америчких Држава. На интернету се могу пронаћи бројни снимци из судница, а већина мејнстрим медија у свету извештавала је о судском процесу између глумачког пара Џонија Депа и Амбер Херд. На овом примеру могло се видети и на који начин се суђење претвара у спектакл – порота није била само у судници, порота је била публика која је помно пратила и изучавала вербално и невербалну комуникацију оних који су били испитивани.
То је само један од разлога због којег постоје различита мишљења о томе да ли би увођење снимања у суднице допринело већој транспарентности, као и да ли би повећало ниво поверења које грађани имају у институције.
Заговорник увођења снимања у суднице је и адвокат Стеван Обренов. Како су суђења отворена за јавност, све што се изговори у судници самим тим је, став је Обренова, јавни интерес који односи превагу у односу на заштиту нечије приватности.
„Сматрам да не постоји негативан утицај јавности на судије. Негативан утицај имају само медији који непрофесионално извештавају са суђења. Снимање би директно утицало на сузбијање тог таблоидног понашања медија“, поручује Обренов.
Текст Алекса Ћирић и Милош Сантрач
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању