МОЗАИК: РУСИЈА
Један поглед на рат

Руска војна интервенција у Украјини означила је крај једне епохе у глобалним односима. Последице интервенција коју је покренуо Владимир Путин у ноћи између 23. и 24. фебруара осећаће се годинама, а Москва се позиционирала као „фактор кардиналних промена за цео свет“.

Овако почиње свој текст Фјодор Лукјанов, главни уредник часописа „Русија у глобалним односима“, председник Президијума Савета за спољну и одбрамбену политику и  директор истраживања Међународног дискусионог клуба Валдај који је недавно објавила „Раша Тудеј“ под називом „Крај једне ере“.

Лукјанов напомиње да је крај ове ера заправо почео распадом Совјетског Савеза 1991. године, када је прилично стабилна биполарна структура срушена оним што је на крају постало познато као „либерални светски поредак“. Пад СССР-а  је отворио пут САД и њиховим савезницима да играју доминатну улогу у међународној политици чија је окосница универзалистичка идеологија.

Није било значајнијег отпора великих сила које су остале незадовољне својом позицијом у новом политичком поретку. Заправо, закључује Лукјанов, доста дуго, најмање деценију и по, отпора пркатично није било.

Не-западне земље, посебно Кина и Русија, учиниле су напоре да се интегришу у нову хијерархију. Пекинг је успео не само да то уради, већ је максимално искористио ситуацију да се учврсти као доминантан играч. Москва је, с друге стране, прошла много горе и требало јој је више времена да се прилагоди новом светском поретку и у њему учврсти респектабилно место.

Испоставило се да је систем и нефлексибилан и климав, јер је по свом концепту искључивао било какав однос снага. Што је још важније, није омогућио довољан ниво политичке и културне разноликости, што је од суштинске важности за одрживо функционисање света. Једнообразан поглед на свет, који је искључивао све друге, укључујући и ставове према војним активностима,  наметнут је разним средствима.

У својој анализи Лукјанов поентира да је руска операција у Украјини огледало онога што су САД и савезници учинили више пута у последњим деценијама у различитим деловима света.

„Како легенда каже, цар Петар Велики је наздрављао својим „шведским учитељима“ после  Битке код Полтаве 1709. године„ – пише Лукјанов. „Сада и садашње руско руководство може да каже да је много научило од Запада. У акцијама Русије у Украјини лако је уочити елементе – од војних до информативних – који су коришћени у америчкој и НАТО кампањи против Југославије, Ирака и Либије.“

Иначе, Битка код Полтаве (данашња Украјина) је била преломна у Великом северном рату између Русије, под Петров Вликим, и Шведске, предвођене краљем Карлом Дванаестим. Битка је окончана потпуним уништењем шведске војске, а Шведска је трајно изгубила статус велике европске силе, док је Русија заузела њено место.

Тензије су одавно прокључале, указује Лукјанов, а Украјина је сада постала одлучујућа линија фронта. И није реч о идеолошкој бици, каква се водила у другој половини двадесетог века, већ се светска хегемонија доводи у питање. Стари хладноратовски концепт „сфера утицаја“ више није применљив, јер је свет постао много транспарентнији и међусобно повезан, чинећи могућом само ограничену изолацију.

„Бар смо тако мислили до сада“,- додаје Лукјанов. „Као што се често дешавало у прошлости, садашња борба се води за стратешки важну територију. Да стара пословица „историја се поновља“ и даље важи  очигледно је када се прелете погледом медији. Сударила су се два различита приступа. На једној страни је примена класичне тврде силе, која је вођена једноставним, неуглађеним, али јасно разумљивим принципима – крв и земља. С друге стране је модеран метод пропагирања интереса и утицаја који се остварује кроз скуп идеолошких, комуникацијских и економских инструмената, који су делотворни и истовремено савитљиви – обично се називају „вредностима“.  Од Хладног рата,  модернији од ових приступа је скоро увек био метод који се користи. Назовимо га модерним, али нетачним именом „хибридни рат“. Какогод, он никада није наишао на озбиљан отпор, а камоли на директну оружану конфронтрацију. Украјина 2022. је одлучујући тест који ће показати који ће од ових приступа победити и завладати. У том смислу, у праву су они они који сумњају да ће последице бити много дубље него што су мислили.

Руско руководство, које се одлучило на крајње драстичне кораке, вероватно схвата последице, или им је чак свесно тежило. Страница сарадње са Западом је окренута. То не значи да ће изолационизам постати норма, али означава крај важног историјског поглавља у политичким односима. Нови Хладни рат се неће брзо завршити“.

Аутор истиче да ће чак и по повољном сценарију проћи много година пре него што санкције буду укинуте и везе се постепено и селективно буду обнављале и упозорава најактивнији део руског друштва да ће морати да схвате да је њихов стари начин живота – нестао.

 

Припремила Милица Стаматовић

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању