„Мами Вата“ је трећи играни филм Си Џеј Фајери Обасија, црно-бела фантазија са елементима трилера, у чијој је основи богата митологија Западне Африке. Снимљен је пре три године, а светску премијеру имао је прошлог јануара на Санденс фестиваллу у Америци где је добио одличне критике и потом кренуо у свет. Назив филма је на нигеријском пиџин језику и означава водено божанство налик сирени која лечи и штити оне што верују у њу.
Радња је смештена у измишљено село и говори о две сестре Приски (игра је Евелин И, глумица из Обале Слоноваче) и Зинви (тумачи је нигеријска глумица Узамака Аниуно). Оне покушавају да поново уведу ред и донесу хармонију у село на обали океана чији су се житељи поделили у два табора: једни верују садашњем сеоском старешини, традиционалисти и духовнику који преноси поруке Мами Вате, док други желе новог вођу и нови систем у коме неће бити места за божанство које се у једном тренутку није нашло при руци селу, баш када је требало.
Обаси је сценарио почео да пише још 2016. и десет верзија је бацио у канту док није дошао до оне праве. „Мами Вата“ је први нигеријски филм у потпуности снимљен на пиџин језику и то је значајно. Легенда о морској сирени и тај незванични језик многих народа једине су две ствари које повезују све земље Западне Африке. Обе су нашле своје место у овом филму.
Из неког разлога, на Интернету је тешко наћи његово право име, а немогуће и тачну годину његовог рођења. Док нам је за име одмах рекао да оно гласи Чувуди Џозеф и да су одатле његови иницијали Си Џеј (у енглеском алфабету је то тако), за годину рођења био је неодређен. Након што је неколико пута рекао да је одрастао деведесетих, на директно питање када је дошао на свет, одговорио је „осамдесетих“. На поновљено, прецизније, питање, опет је казао „осамдесетих“. И трећи пут, када је добио једноставно питање „Када? 1985…?“ казао је само „Да“. Па, нека буде тако.
Сећање на покојне сестре
У филму „Мами Вата“ се ради о сукобу традиције и напретка – на чијој сте ви страни?
– Верујем да сам у филму представио моје виђење решења таквих и сличних дилема које муче свет: лево или десно, црно или бело, старо или ново и слични екстремно супротстављени ставови. Решење је у равнотежи. Не може питање да буде ко је у праву, а ко у криву, оно се постављало од почетака цивилизације и није дало резултате. Решење је да пронађемо људскост и оно што нам је свима заједничко, без обзира на којој је страни. Звучи идеалистички и нестварно, али само зато што као људи губимо идеале и разум чији нас је недостатак и довео до ове тачке пуцања цивилизације на разним нивоима. Морамо да нађемо и искористимо оно најбоље што постоји у људима и да не полазимо од претпоставке да су нам сукоби и ратови у генима као врсти. Уколико бар кренемо тим путем, има наде.
Објасните нам како су ваше сестре послужиле као инспирација за филм?
– Знао сам да причу о две сестре могу да напишем само ако долазе из мог личног искуства. Године сам потрошио на то. Још у почетку, у првим рукописима, гледајући их, схватио сам да имају много везе са мојим детињством и одрастањем. Моје покојне сестре Њења и Ебере су ми много причале о тим народним предањима и ова прича је била начин да се повежем са њима. Када сам схватио да подсвесно све време пишем о њима, сви други елементи приче са којима сам се мучио да их разумем добили су смисао. Мене су практично сестре подигле. Умрле су младе у својим двадесетим годинама, од генетске болести која погађа многе афричке народе и има везе са генотипом. Неки људи су рођени са АА, АБ, аАС, афрички гентотип је СС. У неким афричким регијама је болест ређа а у неким чешћа. Имам брата који је шест година старији од мене, а сестре су биле старије од њега. Међутим моји родитељи нису желели више деце, али су их сестре убедиле да им донесу још једног малог брата о коме ће оне водити рачуна. Тако сам са рођењем постао љубимац мојих сестара, „њихово дете“.
Чудесни пиџин језик
Аудицију за филм правили сте широм Западне Африке, али како када људи у том великом простору говоре на десетине језика? Па само у Нигерији имате исто толико етничких група и дијалеката?
– Успео сам јер сам филм снимао на такозваном пиџин енглеском односно нигеријском. То је енглески који није енглески, да тако кажем, амалгам енглеског, португалског, француског и локалних језика. У Сијера Леоне се говори другачији пиџин него у Нигерији где се и у самој земљи говори неколико варијанти, али сви разумемо једни друге. Ишао сам ради тестова у многе крајеве Западне Африке и видео да у многим деловима не разумеју енглески, али да на пиџину можемо да комуницирамо. То је због историје тог језика који је настао из потребе да се повежу бројна племена и нације ради трговине још током периода пре трговине робовима, али је био дефинисан и у експанзији у време колонијализма. Наравно, то је и данас незванични језик али га многи користе у свакодневној употреби. Пиџин се углавном говори у државама којима је владала Енглеска. У франкофоним афричким земљама га не говоре али га разумеју. Све више се користи и на филму. Мислим да је мој филм први у потпуности снимљен на пиџину, можда грешим, али не могу да се сетим другог. Ја сам због приче „Мами Вате“ то морао да урадим, јер на енглеском не бих фунционисао, као и на било ком локалном језику, то би онда била мала етничка прича неког народа а не универзална тема целе Западне Африке.
Колико је стара легенда о Мами Вата?
– Вероватно хиљаду година, нико не зна одакле је дошла осим да је њено име почело да се изговора у време трговине робовима, можда због толиких бродова који су крстарили Атлантиком, а она је краљица обале, богиња мора. Постоје два учења о значњеу имена богиње. Једна раширена је буквална на пиџин језику, значи Мајка Вода. Има друго сложеније објашњење које порекло води ка старијој речи, све до древног Египта и речи мумија. Веровартно је комбинација свега тога.
Иницијали са којим градите каријеру као Си Џеј „Ватрени“ Обаси (C.J. “Fiery” Obasi) имају, колико сам чуо, везе са вашом љубављу према књижевности?
– Долазим из малог места Оверија где као мали нисам знао ниједног човека који снима филмове, они су дишли тек много касније, са настанком Ноливуда деведесетих у главном граду Лагосу. Тада су неки филмови почели да се снимају и код нас. У време мог детињства филм је био нешто јако далеко, а пошто сам знао писце, они су били ту око нас, и читао књиге, мислио сам да прво треба да се докажем као писац па ћу онда пронаћи пут до филма тако што ћу према мојим „генијалним“ романима снимити филмове. То су били моји дечачки снови. Да бих стратегију спровео у дело први корак је био да постанем попут писаца које сам волео: Х.Г. Велс, С.С. Луис, Ј. Д. Салинџер, Ј. Р. Р. Толкин… Највише су на мене утицали западни и нигеријски писци, чак не ни афрички. Чинуа Ачебе ми је најомиљенији нигеријски писац. Ту је Сипријан Еквенси, наш нобеловац Воли Шајинка или песник и драмски писац Џеј Пи Кларк. Све сам их волео а нарочито оне који су имали иницијале у имену, мислио сам да су због тога посебни. Хтео сам да будем део тог клуба посебних. Тако сам почео да се представљам са иницијалима, али нисам постао посебан! Ниједну књигу нисам објавио, али не значи да сам рекао заувек збогом литератури.
Музичку каријеру сте такође само почели?
– Ма није то никаква каријера, и реп и хип хоп музика су били уз нас док смо одрастали. Многи моји моји пријатељи су почели да репују и снимају то па сам и ја уз њих научио да пишем стихове и да их репујем. То је било деведесетих, сада би ми требало мало вежбе да се вратим у форму.
Кад гром удари у „Грундиг“
Филмови су били ваша прва љубав, а посебно хорор остварења. Како је једно мало нигеријско дете из места без биоскопа заволело страву и ужас?
– Криве су сестре, а посебно брат. Задиркивали су ме да сам беба и да такви филмови нису за мене, да нећу моћи да спавам ако их гледам, да ћу да плачем и побегнем… А јасам имао читавих пет година и желео да им докажем да нисам беба и плачљивко. Узели су филм „Зла смрт“ Сема Раимија и рекли како је то нешто најужасније што сам икада видео. Очекивао сам све оно што дечја машта може да замисли. А онда – ништа! У том филму се заправо не види ништа страшно, камера иде кроз шуму и виде се нека распаднута тела, костури који нападају једни друге. Касније сам схватио како је Сем Раими велики геније када је са тако мало новца успео да сними бриљантан филм који ће постати класик. Све што је радио са камером и то како је гледаоце без крви и грозних сцена увукао у страх и параноју приче, променио је мој начин гледања на филм. У то време сам доста цртао монструме и разне хорор стрипове, али се родитељи никада нису плашили за моју психу јер сам био добро дете, нисам се тукао, нисам правио проблеме, имао сам добре оцене. Али у оно време деца која репују и гледају хороре нису била другачија, сви су то радили, данас је другачије.
Какав је у то време био градић Овери?
– Моји родитељи су били средња класа, сада она више не постоји. Одрастао сам у академском окружењу. Отац је био професор психологије на универзитету. Касније је све почело да се мења и криминал је почео да се увлачи и у наш комшилук и више није било безбедно место за децу, нису смела сама да излазе без пратње одраслих. Отмице су постале честе и све је то утицало да се повлачим дубље у своје срце и душу, и посветим писању. Тада није било биоскопа у Оверију, филмове сам гледао на телевизору. Имали смо „Грундигов“ телевизор у боји који је једне олујне ноћи страдао од удара грома. На екрану више није било свих боја. Локални електричари нису знали да га поправе јер су све инструкције биле на немачком језику који нико није знао. Тако нам је остала црно-бела слика јер тата дуго није хтео или могао да купи нови телевизор. Тако сам ја гледао у детињству годинама све филмове у црно белој технници.
А онда сте решили да уместо филма студирате информационе технологије и компјутере! Како то?
– Нисам знао шта друго јер, рекао сам вам, то је било време када у Оверију нико није знао за филмске школе нити је ко причао о филму. У већем делу Нигерије филмска култура није била развијена, ја сам био аномалија у мом граду. Нигерија је велика земља, Интернет је тада и у свету био у повоју, није било лако доћи до информација. У главном граду Лагосу је од седамдесетих постојао филмски институт, касније и академија, али ја то нисам знао. Ја сам у лагос први пут отишао као одрастао човек. Пошто у мојој породици није постојала могућност да неко дете не заврши факултет, изабрао сам оно што ми је деловало најлакше, јер сам се већ разумео у компјутере.
Време депресије
Радили сте као компјутерски стручњак?
– После дипломирања сам ишао на кратку војну обуку, а онда је требало да будем у армијској резерви и истовремено радим у некој државној служби четири године. Запослио сам се у приватној филми која је радила за државу на одржавању комплетне технологије свих министарстава и федералних служби. Да, можете да кажете да сам тада био најмоћнији у својој досадашњој каријери, али ми нисмо смели да погледамо у било коју њихову тајну које смо чували. Имао сам смене, некад дању, некад ноћу, а онда сам једног тренутка тражио да имам само ноћни рад.
Зашто?
– Нисам волео тај посао, имао сам осећај да губим време уместо да се посветим филму. То је био период када сам био депресиван због тога. Кад год бих ушао у канцеларију и видео све те људе тамо имао сам осећај да губим драгоцено време. Мислио сам да ће ми бити лакше ако бар не гледам људе. Међутим, било је још горе. Био сам сам у канцеларији, некад и у целој згради. Обезбеђење и ја. Седео сам у соби са серверима где је температура морала да буде нула степени, због технике. Добијао сам нападе панике и страх од проћердавања живота био је све јачи. Једног дана сам им написао отказ, оставио на сто, искључио мобилни телефон и отишао. Родитељима сам рекао да сам дао отказ и то је било то.
И тако је кренула ваша филмска каријера. Веома скромно у почетку?
Основао сам продуцентску кућу и после годину дана почео да радим са женом која ће ми потом постати супруга. Данас је она продуцент и мојих и туђих филмова. Урадили смо заједно мој први филм „Оџуџу“, буквално без буџета, сарадници су пристали да раде џабе, платио сам свима хонораре тек када је филм зарадио новац. Нисмо имали ни сто евра за буџет па да кажемо један евро за монтажу, један за камеру… Ништа. Ипак, сви су хтели да раде нешто ново, јер до тада у Нигерији није снимљен хорор, а посебно не са зомбијима. Сви су били узбуђени и хтели да виде шта ће испасти од свега.
Испао је хит, али тај успех није поновио ваш други филм, кримић „О град“. Држите се жанрова и немате узора међу нигеријским колегама?
– Немам их, истина је. Шездесетих година смо у Нигерији имали сјајне биоскопе и кинематографију, али економија је после пропадала и то време је прошло. Остали су нам телевизија и позориште и тек се деведесетих појавио Ноливуд као комерцијално средиште реклама, ТВ сапуница, јефтиних комедија и мелодрама, али мене то није занимало. Ја сам одрастао на светској кинематографији, ауторској и уметничкој, а то нико око мене није радио. Зато сам и желео да сними филм са причом „Мами Воте“ и на месту које не подсећа на западњачку визију Африке. У Нигерији нисам могао да је нађем па смо снимање обавили у суседном Бенину. Хтео сам да покажем прави живот и духовност Западне Африке на које Европа и Америка искључиво гледају са презиром или подмсехом. Нашу спиритуалност и традицију приказују као злу, без икакве сложености, различитих нивоа, дају једну димензију, увек негативну. Хтео сам то да променим. И да покажем да Ноливуд, баш као ни Боливуд, не представљу све што Нигерија или Индија имају да покажу свету.
Пише Срђан Јокановић