ИСПОВЕСТ РАДОЈКЕ ЈЕРЕМИЋ
Једна од девојчица из колоне ка Јасеновцу…

Oсми је август 1942. године. У ваздуху трепери слутња. Топло је, а некако хладно. Магла се навукла на село Горичку, на Банији. Деда Милош Арбутина устаје први. Креће да се брије. Данима се није умивао, пресвлачио, бријао, како би изгледао што јадније и старије, икао је имао само шездесет година и био још у снази. Данима је чекао нови налет усташке војске, нова питања: „Где ти је син Стојша, је л у партизанима?“. За њим крете супруга Јока, као црна птица злослутница. Знала је, ако се обрије, одвешће га.

– Где ћеш Милоше, немој човече. Немој, сачекај још мало. Молим те, због деце, ти си нам глава куће! – кумила је баба Јока, осећајући да је зло близу.

– Не могу Јоко више, не могу. Идем да се обријем. Нисам ја овако навикао. Шта Бог да тако ће и бити – подиже руку са бријачем, и крете. У час нестаде браде, засја лице старога Банијца.

Чини се, није се још ни како треба обријао, а у Горичку, засеок Арбутина са 42 куће, са свих страна нагрну војска. Покупише усташе стоку, живину, запреге, покупише и старо и младо, жене и децу, све што им се на путу нашло и одведоше на гробље. Из куће Милошеве у корак са њим кренуше снаха Миљка са четири ћери и ћер Евица са њих петоро. Дедина миљеница Радојка, везала му се за ноге. Обгрлила га чврсто и не пушта. Деда је благо милује по коси, нежно гура руком од себе, она не да. Усташе покушаше да их раздвоје, на крају наредише мајци:

– Склањај то дете или пуцамо!

Миљка, без речи зграби Радојку, отрже је. Осташе дечје руке испружене у ваздуху. Милош све то испрати без речи. По наредби, крену колона Арбутина из Горичке преко Добрљина и Костајнице ка Јасеновцу. Деца су носила децу, мајке са по двоје, троје у рукама. Вукли су једни друге сатима. Уморни, гладни, уплашени, засташе у Костајници. Ту их раздвојише. Милош, још увек радно способан, крете за Јасеновац и нико га више никада није видео. Миљка и Евица више нису биле у колони. Густа магла, попала по земљи, замела је траг.

– Иако су поред нас били војници, ниси смео да погледаш са стране а камо ли да помислиш на бег, мајка и тетка су биле одлучне. Негде у Добрљину спазише воденицу, изведоше нас и побегоше. Нико нас није приметио. Били смо гладни, уморни, плакали смо, а оне су нас стезале на груди, да не чује неко, да се не одамо. У свој тој муци нашле су напољу нешто кромпира, мало начепркале, скупиле врбовог грања запалиле га и само мало подгрејале.

 

Забележила Зорица Драгојевић

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању