ISPOVEST RADOJKE JEREMIĆ
Jedna od devojčica iz kolone ka Jasenovcu…

Osmi je avgust 1942. godine. U vazduhu treperi slutnja. Toplo je, a nekako hladno. Magla se navukla na selo Goričku, na Baniji. Deda Miloš Arbutina ustaje prvi. Kreće da se brije. Danima se nije umivao, presvlačio, brijao, kako bi izgledao što jadnije i starije, ikao je imao samo šezdeset godina i bio još u snazi. Danima je čekao novi nalet ustaške vojske, nova pitanja: „Gde ti je sin Stojša, je l u partizanima?“. Za njim krete supruga Joka, kao crna ptica zloslutnica. Znala je, ako se obrije, odvešće ga.

– Gde ćeš Miloše, nemoj čoveče. Nemoj, sačekaj još malo. Molim te, zbog dece, ti si nam glava kuće! – kumila je baba Joka, osećajući da je zlo blizu.

– Ne mogu Joko više, ne mogu. Idem da se obrijem. Nisam ja ovako navikao. Šta Bog da tako će i biti – podiže ruku sa brijačem, i krete. U čas nestade brade, zasja lice staroga Banijca.

Čini se, nije se još ni kako treba obrijao, a u Goričku, zaseok Arbutina sa 42 kuće, sa svih strana nagrnu vojska. Pokupiše ustaše stoku, živinu, zaprege, pokupiše i staro i mlado, žene i decu, sve što im se na putu našlo i odvedoše na groblje. Iz kuće Miloševe u korak sa njim krenuše snaha Miljka sa četiri ćeri i ćer Evica sa njih petoro. Dedina miljenica Radojka, vezala mu se za noge. Obgrlila ga čvrsto i ne pušta. Deda je blago miluje po kosi, nežno gura rukom od sebe, ona ne da. Ustaše pokušaše da ih razdvoje, na kraju narediše majci:

– Sklanjaj to dete ili pucamo!

Miljka, bez reči zgrabi Radojku, otrže je. Ostaše dečje ruke ispružene u vazduhu. Miloš sve to isprati bez reči. Po naredbi, krenu kolona Arbutina iz Goričke preko Dobrljina i Kostajnice ka Jasenovcu. Deca su nosila decu, majke sa po dvoje, troje u rukama. Vukli su jedni druge satima. Umorni, gladni, uplašeni, zastaše u Kostajnici. Tu ih razdvojiše. Miloš, još uvek radno sposoban, krete za Jasenovac i niko ga više nikada nije video. Miljka i Evica više nisu bile u koloni. Gusta magla, popala po zemlji, zamela je trag.

– Iako su pored nas bili vojnici, nisi smeo da pogledaš sa strane a kamo li da pomisliš na beg, majka i tetka su bile odlučne. Negde u Dobrljinu spaziše vodenicu, izvedoše nas i pobegoše. Niko nas nije primetio. Bili smo gladni, umorni, plakali smo, a one su nas stezale na grudi, da ne čuje neko, da se ne odamo. U svoj toj muci našle su napolju nešto krompira, malo načeprkale, skupile vrbovog granja zapalile ga i samo malo podgrejale.

 

Zabeležila Zorica Dragojević

Opširnije pročitajte u našem štampanom izdanju