Језеро Газиводе, осим што је од стратешког значаја за опстанак и развој Срба на Косову и Метохији и једна од кључних тачака у преговорима Београда и Приштине, крије и непроцењиву историјску баштину нашег народа
Испод вештачког језера, које је настало 1977. преграђивањем реке Ибар у котлини Ибарског Колашина, када је исељено и потопљено четрнаест насеља са територија општина Тутин и Зубин Поток, потопљено је много кућа, али и више од тога: остаци двора чувене српске средњовековне краљице Јелене Анжујске, кула звонара из 13. века, две средњевековне цркве, девет римских некропола, као и други споменици који сведоче о историји тог тла. Вода која је тада „прогутала“ трагове старе осам векова, на простору Зубиног Потока, пуштена је за потребе електране „Обилић Б“ и водоснабдевање тог дела Космета. Језеро је дуго 22 километра и дубоко 107 метара.
Све то је само део археолошког налазишта на дну језера Газиводе, које са тимом домаћих и међународних стручњака истражује уметник и редитељ Душан Јововић, који снима документарно-играни филм „Газиводе, путевима Јелене Анжујске“. Овај доктор дигиталне уметности, заљубљеник је у нашу средњовековну културу и уметност, али и своју земљу уопште. Само зато и, како каже, из револта и бунта – јер наше највредније, тако помирљиво, незаинтересовано, препуштамо забораву и незнању – одлучио је да истражи и као врхунац сними документарни филм о свим новим открићима – „Газиводе, путеви Јелене Анжујске“.
Јововић каже да је ово прво велико археолошко истраживање на Косову и Метохији, након оног које је још од 1927. године спровео Радослав Грујић, када су у рушевинама Манастира Светих архангела у Призрену пронађени посмртни остаци цара Душана Силног и пренети у Цркву Светог Марка у Београду. У захтевном научноистраживачком подухвату у последње четири године, учествовали су и подводни археолози Руског географског друштва, који су са опремом вредном три милиона евра снимали дно језера, дугачко чак 30 километара.
Наставак прочитајте у броју 3111.