Нотама које производи са својим саксофоном труди се да обоји овдашњи амбијент музиком која на прво слушање – и није баш део нашег фолклора. И у томе и успева, с обзиром на то да чак и они који не слушају џез или салсу, свакако знају шта свирају Јован Маљоковић и његов бенд.
Ви, Стјепко Гут, Миша Блам, Миливој Марковић, словите као аутентична београдска џез школа, у ствари да ли је то београдска или школа из Аустрије, с обзиром да се добар део именованих музички образовао у Грацу?
– Стјепка и Мишу Блама и Мишу Крстића и Мићу Марковића упознао сам као млад дечак који је дошао из Ваљева. Био сам гимназијалац, кад сам дошао у Београд. Имао сам тад срећу да упознам људе који су били у џезу и због којих сам и заволео ову музику. Стјепко је млађи, и с њим сам се после дружио, и по западу смо свирали доста, али могу да кажем: да, то је нека екипа која је ипак помогла да се џез овде код нас одржи, и да свако од нас на свој начин да неки свој мали допринос томе, и драго ми је што сам имао и имам такве другаре. С њима сам доста свирао и свако од нас је имао неке своје програме, свако своје каријере, нормално. Могу да кажем да и сада, ова нова генерација која долази је исувише јака. Зашто кажем исувише? Зато што су страховито талентовани, а имају једну малу предност у односу на нас – сви иду да се школују у Америку, у Грац, у Швајцарску, тако да је то велики бонус. У оно време је било тешко. На пример, ја сам желео да идем у Беркли, али нисам могао финансијски да издржим да одем у Америку, јер је то много коштало. Знам да је још много људи то желело, али није могло. Данас је некако лакше, уосталом, данас и да не идете у Беркли, толико су информације брзе, толико има материјала: плоча, књига… да ви можете да седите и код куће и завршите највеће школе.
Да ли сте се, ван џеза, опробали и у неким другим жанровима?
– Џез музика је таква да кад људе увуче у тај свој круг, из тог круга једноставно нема изласка. Али, мени је драго што је тако, јер сам целу каријеру посветио џезу, а поред џез музике свирао сам и нешто мало друкчије. Једно време сам свирао, издавао неке плоче, које су биле – тако се овде то зове – етно. Ја нисам ни размишљао да ли је етно или није. Уосталом у свим мојим композицијама које сам радио, убацивао сам неке традиционалне мотиве, да бих ипак био мало другачији, различит од осталих, а данас имам бенд са којим свирам и савремену, комерцијалнију музику, музику за 21. век. Имам велико искуство са америчком музиком, тако да данас свирање соула, за мене не представља никакав проблем. То волим, свирао сам дуго са Американцима, шест година, знам начин њиховог живота, знам њихове музичаре, свирао сам на многим фестивалима. Често ме питају: „А шта је са Кубом и неким нашим народним мотивима?“. Ја увек кажем да ми је та Куба једноставно дала неку храброст, јер сам био у Хавани и свирао, осетио ту музику, нашао сличност са нашом и правио сам композиције које су, ето, имале и те неке елеманте и кубанске и наше музике.
Пише Немања Савић
Фотографије Културни центар Зрењанин
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању