Први су бенд с простора бивше Југославије који се у свом музичком изразу определио искључиво за реге, разбијајући тиме фаму да бели човек не може да успешно свира „црну музику“. Они истрајавају и данас имају и низ следбеника. Али, време у којем је почињао Дел Арно бенд и ово данашње се – према речима фронтмена Јована Матића – битно разликују. Данас имате готове производе који пролете кроз вашу пажњу као комета и нестану. Више никад не чујете ништа о тим ауторима. То заправо више нису ни аутори, него су производи. Декаденцији и деградацији коју носи савремена инстант култура, једном мора доћи крај, уверен је наш саговорник. Све то Матић изражава уз уверење да је неопходан рестарт овакве инстант стварности уз неминовност доласка бољег времена за културу. Мада, ипак, такав позитиван обрт не очекује „за нашег земана“.
Занимљиво је да сте на регионалној сцени први састав који је свој целокупан опус посветио реге жанру. Други су имали појединачне реге нумере, али ви сте се искључиво бавили овом врстом музике…
– Мислим да сваки уметник има неко одело које воли да обуче и ако је ишта доследан, он се држи онога што је одабрао. Кад смо на почетку размишљали којом музиком би могли да се бавимо и да ли да се њоме бавимо – ја се тачно сећам тих разговора – тада је рокенртол сцена у Југославији била врло развијена и просто нисмо видели ту неког простора да ми ту нешто можемо специјално да допринесемо. Уз то то, ми смо већ били – ја приватно, а и мој брат – и пре оснивања бенда подоста загрижени за реге музику и учинило нам се врло интригантним и изазовним да покушамо да тај звук буде и наш звук. То говорим зато што је у то време у музичким круговима у Београду владало врло чврсто уверење да бели човек не може релевантно да свира „црну“ музику. Ја баш нисам од оних који воле кад му се тако нешто каже (смех) и било је баш супротно том уверењу – да пробамо да направимо нешто што би звучало релевантно. У тој музици сам се потпуно нашао и то је одело које је тако “село” и на моју личност и на моја уверења и на сензибилитет који носим, тако да после није било тешко наставити истим путем. Једноставно – то је то. Реге је нешто чега није било у бившој Југи у том времену. С поносом могу да кажем да се од нас па надаље развила једна реге регионална сцена, да су се многи реферисали на наш први напор да од те музике направимо музику која је овде устоличена, тако да имам двоструки разлог за задовољство: најпре лични, јер је то израз који добро радим и добро се осећам у њему; а други разлог је што смо заправо допринели да се један нови жанр на овом балканском небу устоличи и постане равноправан са осталим који су већ били у понуди. Сматрам да је то поприличан успех.
Интересантно је да упркос чињеници да ви као бенд значите много на регионалној музичкој сцени, сам назив групе, Дел Арно бенд, заправо не значи ништа?
– Апсолутно ништа. Највечи проблем за нас је био да се уопште назовемо. Ми смо месецима радили на усвајању тог звука. Само смо се бавили музиком, суштином, истраживањем тог звука и за то смо увек говорили да је проба бенда. И онда је већ дошло време првог наступа и било је: људи, па ми немамо име! И заправо Дел Арно бенд је последица два-три разнородна предлога где је један од њих био бенд. Кад смо се већ стално звали бенд – хајде да се зовемо Бенд. И тако је то остало у наслову, а Дел и Арно су били делови других предлога и онако млади какви смо били, спојили смо их у Дел Арно бенд и дошли смо до закључка да је име толико имбецилно да ко га запамти – неће га заборавити никад. А онда се десила кључна ствар, а то је да је Урош Ђурић направио тај наш лого и тај лого је заправо оно што је “закуцало” име овог бенда до краја.
Текст и фотографија Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању