Новинарка која слика, писац без инспирације и играчица у ноћном клубу јунаци су ове необичне приче настале у машти Иване Кузмановић и преточене у роман „Угасићу светло“ (у издању „Лагуне“). Књига је много више од оних што „не можете да их оставите док не прочитате и последњу страницу“. Више је и од оних које се „гутају без даха“. Више је зато што је осмишљена чудновато – мушки роман исписан женском руком. Више је и зато што, иако првенац, одолева свим уобичајеним површностима првих романа већине овдашњих писаца: нема сувишних или погрешних речи, нема фраза, нема нелогичности, нема недоучене граматике и оскудице општег образовања. Можда и зато што је Ивана годинама радила као лектор, преводилац и писац за децу, а можда и због тога што она заиста уме своју машту да обликује у писану реч.
Соњу, Јелену и Александра не повезују само драматични догађаји у клубу “Толедо“ смештеном на једном београдском сплаву. И да се није догодило мистериозно убиство, животи ово троје јунака би свакако били спојени – љубављу. На представљању књиге недавно у београдској књижари „Делфи“ окупљени читаоци имали су мноштво питања за ауторку што и није чудно јер „Угасићу светло“ отвара многа питања, лична и друштвена, која се тичу свих нас. У разговору за „Илустровану Политику“ Ивана нам је најпре објаснила шта је био повод да напише овај роман и која линија радње је њој била најважнија?
– Дуго сам писала само поезију и кратке приче. Будући да имам дете, писала сам махом по играоницама, на клупи у парку и на сличним местима, а у таквим ситуацијама је кратка форма сама по себи много захвалнија. Тако је настала и једна моја прича, врло кратка и сведена вињета о немогућој љубави између двоје уметника – Јелене и Алекса. Међутим, та прича је наставила да ме копка и пошто је завршена – као да није функционисала у тако кратком обиму. Као што су њени јунаци покушавали да нађу себе, тако је и мој израз тражио да се развије у нешто веће, опширније. Превелика амбиција се испречила. Желела сам да напишем и љубавни роман и трилер и историјски роман, па и да у све то уплетем и мало фантастике, можда не праве, али макар у виду осећаја да су неки догађаји попут сновиђења.
Ипак, изгледа да су ликови и њихов развој и преузели примат?
– Ово је, пре свега, једна људска драма. Јелена и Алекс су се у почетку понајвише истицали, али с временом се и Соња, као трећи лик уметника у роману, готово отела контроли и заживела као потпуно равноправна јунакиња, а преплет њихових судбина и тражења себе са животима других, споредних ликова за мене је био убедљиво најзанимљивији део писања. То спајање свих нити у једну таписерију која ће на крају функционисати као целина, за некога ко је дотад писао само кратку форму, представљало је поприличан изазов. Али, кад се најзад све спојило онако како сам желела писање је постало и неизмерно задовољство.
Пише Срђан Јокановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању