Први пут када сам летела параглајдером имала сам 30 година. Нисам се питала да ли ћу се плашити, већ да ли ће мој шећер издржати до слетања. Док други страхују од висине, ја сам се упустила у игру са сопственим телом. Тражила сам слободу, а дијабетес захтева одрицање и прецизну контролу.
Био ми је потребан адреналин. То је хормон који доноси узбуђење, смисао и снагу. С друге стране, тај исти хормон ремети равнотежу шећера у крви и отежава његову контролу.
Ако могу да контролишем дијабетес, размишљала сам, могу и да летим изнад његових граница. Да избалансирам адреналин и инсулин.
Лет изнад ограничења
Одувек сам маштала о екстремним спортовима и изазовима који тестирају границе издржљивости. Колико год да сам због свог здравља пробала да сузбијем ту љубав, показало се да је адреналин мој покретач.
Параглајдинг ми је пружио осећај неограничене слободе. Управљање кајаком ме спојило с природним ритмом воде. СУП вожња донела смиреност, а пењање по вештачким стенама пробудило је у мени снагу и осећај потпуне контроле. Недавно сам почела да роним.
Све ове активности, закључила сам, захтевају дисциплину, прецизну контролу тела, промишљену исхрану, али, у мом случају, морала је да постоји храброст да се померају границе које дијабетес покушава да постави.
Бављење спортом и дијабетес нису увек једноставна комбинација. Особе са дијабетесом морају унапред планирати оброке, прилагодити терапију и обратити пажњу на ниво шећера пре, током и након физичке активности.
Тренинг снаге у првом тренутку може подићи ниво глукозе, док кардио активности брзо спуштају шећер, па је равнотежа кључна. Али све то се исплати јер редовна физичка активност не само да побољшава дејство инсулина, већ и чува крвне судове, смањује ризик од компликација и побољшава квалитет живота.
Када сам добила дијабетес, била сам дете. Нисам имала одговарајуће знање ни о правилној исхрани ни о тренинзима који су потребни. Учила сам на својим примерима и признајем да сам доста грешила. Грешке су природна ствар код дијабетеса, и никога то не треба да обесхрабри.
Осцилације исцрпљују и ум, а не само тело
Имати дијабетес је и ментални изазов. Људи с дијабетесом често се суочавају с предрасудама, имају несигурности и страхове. То знам из личног искуства. Један од највећих изазова с којим се свакодневно носимо јесу осцилације нивоа глукозе у крви.
Замислите да морате преузети улогу сопственог панкреаса – да сами балансирате сваки оброк, физичку активност и терапију, непрекидно пратећи реакције свог тела. Било да користимо инсулинску пумпу или пенкала, наш задатак је исти – прецизно и непрестано опонашати рад органа који код других функционише аутоматски.
Пише Јована Живић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању