Наша саговорница, Јованка Јелић, бави се индивидуалном и групном психотерапијом, и у оквиру ње породичним констелацијама, и стручни је сарадник у раду са децом и младима са сметњама у развоју. Веома је посвећена истраживању односа између психотерапије и уметности, посебно књижевности, с обзиром да и сама пише поезију и прозу, и верује у лековитост креативног стваралаштва на човекову психу. Са само неколико прецизних реченица Јованка продире у само срце ствари.
Како сте почели да пише поезију?
– Још током гимназије, у периоду када се младо биће у свом развоју окреће ка себи, изнутра, и контактира своја дубља душевна стања. Она укључују и осећања која у том узрасту није лако разумети, нити поделити са другима. За мене је поетски израз својим језиком метафоре, језиком слика, омогућавао да понирем у сву вишеслојност и вишезначност комплексних унутрашњих доживљаја и да их целовито и обухватно изразим. На тај начин сам спонтано практиковала оно што сам касније у Рилкеовим речима препознала као посебну врсту храбрости, а то је храброст уметника да одређено искуство изведе до краја, то је креативни процес кроз који оно што својом тежином може да нас деструише, уствари постаје инспирација за стварање. Писање кратких прича је дошло знатно касније, након објављивања четири књиге поезије. Повод да напишем прву кратку причу био је конкурс на којем је постављен услов да прича не буде дужа од шеснаест редова. За мене је то био изазов, да се опробам у овој форми. Негде у себи сам дуже време носила једну ситуацију која је тражила да се литерарно обради, и овом приликом сам спојила сажет језговит израз и драматични садржај конкретног искуства. Сам ток писања и његов исход су утицали да наставим са проширивањем своје креативне перцепције и у овој равни. Наиме, кратка прича омогућује да се из низа различитих унутрашњих и спољашњих догађаја узме њихова есенција, одређена другачијим углом гледања, захваљујући чему описане чињенице вибрирају својом продубљеном душевном ауром.
Које су теме ваших песама?
– Током времена су се мењале. Најпре су прорађиване оне које се тичу љубави, почев од љубавних заноса до осама произашлих из недоступности вољеног бића, прекида љубавних односа, поновних враћања. Временом је захватан шири спектар стања што припадају простору љубави, укључујући и она која произилазе из преплетености Ероса и Танатоса, личних страдања и трансгенерацијских патњи и губитака у домену љубавних и породичних динамика. Показује се да уметник, песник, пролазећи своју судбину на овом плану, проживљава и болује и ехо судбине својих предака, те кроз своја лична искуства процесуира и потиснуте, отцепљење или замрзнуте слојеве душе што траже да на овај начин буду признати, и до краја уважени кроз уметнички израз. Тиме се дотичу и нивои личног, породичног и колективног несвесног, односно херметична раван, а херметичну поезију је песник Бранко Миљковић поредио са понорницом која постаје пловна тек у својој дубини. Са поезијом се доносе одговарајуће, другачије неизрециве, истине бића, тако да она није само пуки декор јер задовољава естетске критеријуме, већ врши и неопходну душевну функцију зацељења и исцељења.
Текст и фотографије Срећко Стојковић
www.serbiaworld.info
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању