Узбудљивих десет филмских дана у Пули почели су величанствено: стара Арена из времена античког Рима била је испуњена, више од пет хиљада гледалаца пратило је на лицу места мало подужу церемонију отварања фестивала и после тога филм „Хотел Пула“ који су правиле локалне снаге предвођене редитељем Андрејем Коровљевим, а у коме једну од главних улога игра регионална звезда Ермин Браво.
Управо је на овогодишњем фестивалу био нагласак на регионалном. Иако је главни такмичарски програм био састављен од хрватских филмова, значајан део смотре припао је страним филмовима у којима је Хрватска учествовала као мањински продуцент. Такав је био и „Јесте ли видели ову жену“ београдског двојца Матије Глушчевића и Душана Зорића. У ревијалном програму приказан је дуго очекивани наставак хита „Поред мене“ Стевана Филиповића који се зове „Поред тебе“. Велики део екипе филма био је у Пули, а посебно су сијала позната глумачка имена из тог остварења попут Светлане Бојковић, Дарка Ивића, Горана Јевтића или Бранислава Трифуновића чија супруга Тихана Лазић је овогодишњи лауреат Пулског фестивала – проглашена је најбољом глумицом за улогу у филму „Само кад се смијем“.
Маскара за фестивал
Ове године је било заиста доста наших филмаџија у Пули. Глумица Ева Рас је била међу водитељима програма на отварању, у тандему са хрватским редитељем Рајком Грлићем. Наш редитељ Горан Марковић је део програма најављивао у тандему са хрватском глумицом Ланом Барић. Миодраг Кривокапић је добио престижну награду „Фабијан Шоваговић“, коју додељује Друштво хрватских редитеља, за допринос кинематографији. Награду му је уручио Данило Шербеџија, председник тог Друштва. Данилов отац Раде Шербеџија провео је време пред доделу награде у пријатељском разговору са Кривокапићем. Екипе филма „Поред тебе“ и “Јесте ли видели ову жену“ разлетеле су се по Пули, као и наш фотограф Слободан Иветић чија је изложба „Сјећање на Ену“ била културни догађај и фестивала и читаве ове године у целом региону бивше Југославије.
Након уводне речи уметничког директора фестивала Данијела Пека, публику је насмејала директорка целог фестивала Тања Миличић која је признала да од бројних анегдота што је чула тих дана, највише воли ову:
– Кћерка ме питала да јој купим маскару, а има само пет година. Питала сам је зашто, а рекла је: За рођендан, за Нову годину и за Фестивал. Мислим да нам то све говори. То су три најважнија датума у нечијем животу у овој Пули.
Градоначелник Пуле Филип Зоричић није крио задовољство што Фестивал отвара ‘пулски’ филм: „Увијек волим рећи – најприје пулски Фестивал, а потом национални, медитерански, европски, светски фестивал филма“.
То сам био ја!
Највећи живи редитељ Хрватске данас Рајко Грлић сетио се свог првог доласка на овај фестивал:
– Година је била ‘74, ја сам био дебитант и донио свој први филм у арену. Ноћ пре је била проба, звук је био сјајан, слика је била сјајна. Почела је пројекција, а овде су седели ваши очеви и мајке, ноне и нонићи, и ја сам имао огромну трему. Слика је била сјајна, но није било тона. Минут-два-три-пет минута и публика је почела брујати, ја сам био у паници и почео сам трчати све около да бих дошао до кабине кад тамо – два мајстора пројекциониста седе и играју шах. Запањено сам викнуо: ‘Тон, дајте ми тон!’ Један се окренуо и рекао: ‘О, опрости’ и окренуо је један гумб. У Арени се појавио тон, звиждук који је харао полако се почео спуштати, ја сам се вратио и филм је ишао нормално. Након пројекције један старији колега ме питао: ‘Јеси однео виски у кабину?’ а ја сам рекао: ‘Нисам.’ ‘Е’, каже, ‘памти то’! Двадесет година након тога директор „Центар филма“ ми каже: ‘Мораш имати добар тон да ти се не деси оно што ти се у Пули десило’. Ја га погледам и кажем: ‘Нисте ваљда то били ви’. И он каже: ‘Јесам’. Ту сам научио добру лекцију за следећих једанаест филмова које сам вртео у овој арени. За сваки сам горе однео виски’, испричао је редитељ Рајко Грлић чији је филм „Устав Републике Хрватске“ приказан у биоскопу на плажи.
Фестивалски дани су текли, а прошле суботе су завршени доделом награда у Малом римском казалишту. Победници су се после тога и у арени поклонили публици. У програму хрватског филма било је тринаест такмичара, а у оквиру мањинске хрватске продукције седам.
Наша снајка најбоља
„Златна арена“ за најбољи филм додељена је документарном филму „Веће од трауме“ о жртвама силовања у рату и обновљену веру у људе који су потписале редитељка Ведрана Прибачић и сценаристкиња Мирта Пухловски, која је и продуцент.
Најбољим редитељем проглашен је Јурај Лертотић чији смо филм „Сигурно мјесто“ видели и код нас на Фесту, где је био приказан и анимирани дугометражни филм „Цврчак и мравица“ коме је у Пули припала награда за сценарио. Њу су преузели Лука Рукавина и Рона Жуљ.
„Златна Арена“ за најбољу главну женску улогу додељена је Тихани Лазовић за улогу Тине у причи о браку пуном насиља у филму “Само кад се смијем” редитељке Вање Јуранић. Најбољим глумцем проглашен је Горан Марковић (случајно се зове као наш редитељ) за улогу у „Сигурном мјесту“. Необична је околност да редитељка Дубравка Турић за свој првенац „Трагови“ ради и монтажу и да баш за њу добије награду. А можда та чињеница и није толико необична уколико знамо да је Дубравка студирала и режију и монтажу, а да је до сада монтирала чак двадесет филмова.
Документарац Миле Турајлић „Досије Лабудовић: Несврстани” проглашен је најбољим у оквиру програма „Мањинске продукције“. У истом програму је као најбоља глумица победила Ксенија Маркинковић („Јесте ли видели ову жену“), а као глумац прославио се Аднан Омеровић у македонском филму „Најсретнији човек на свету“.
Пише Срђан Јокановић