Скопље некад и сад
ЈУГОНОСТАЛГИЈА

 

Скопље, или Скопје по македонски, посетила сам 1985. (тако некако), током једне од основношколских екскурзија, али само на једно поподне. Видели смо сат на старој железничкој станици (сада згради Музеја града) заустављен на 17:17 после разорног земљотреса, и мало прошетали Македонском улицом. То је било све а моје сећање је добило ванпросторну карактеристику – сећала сам се само неких слика али нисам могла да повежем са утисцима о околини. Касније сам неколико пута прошла кроз Северну Македонију, идући даље, а “права” посета Скопљу ми је остала велика жеља.

Но, догађаји се “наместе” када то они хоће. Сходно томе, мој поновни сусрет са овим градом се десио поводом промоције македонског издања мог романа “Моја љубав Никола Тесла” (издавач „Икона“).

У дугом периоду, док се нисмо поново срели, Македонија је у мојој свести била најтоплија, најмирољубивија и највеселија република државе у којој сам се родила. Тај архетип је одржала и када се почетна држава распала. Не може политика да промени душу једног простора и народа. Била је то, у мојим мислима, земља на југу, а југа никад доста за нас зимогрожљиве и жељне топлоте, тик је до Грчке, земља је музике у коју сам заљубљена. Била је то земља у којој звук бубњева погађа тачно у центар душе. Земља у којој су настале песме “Македонско девојче” и “Море сокол пие” које ме директно баце у севдах. Балкан је грчевито уграђен у ДНК свих који су на њему рођени, овако или онако, па макар отишли на крај света. Милозвучност, сета, туга, радост, тескоба, жал, чемер, љубав, срећа, спорост, неминовност – сви ти балкански кодови су инстинктивно представљени у македонској народној музици.

Била је то земља описана у филму “Пре кише” – мека и чврста, духовна и са замеркама изазваних разликама, земља древне, жућкасте, прашњаве душе (не глазирана, већ огољено искрена и страствена), какав је, уосталом, и цео Балкан. Не знам постоји ли “балканскија” музика од нумере Time Never Dies из тог филма. То је музика која пролази кроз грло, плућа и желудац и зове човеков балкански део душе да му се препусти.

Била је то земља у којој имам пријатељицу Елену коју сам срела на духовном путу. Није случајно што смо својевремено биле у истој соби. Увек се сретну они који су некако комплементарни. Дај све што имаш да даш ономе са ким ти се путеви стално пресецају.

А сада сам ја кретала у њен град. Скопље, на обали реке Вардар, некада дарданско насеље Скупи (име настало од грчког Σκοῦπο), чува га млада венчана планина Водно.

Идем на југ, говорила сам себи у еуфорији и радовала се сусрету са земљом која има сунце на застави, чији ритам просто одише љубављу и весељем, звонким гласом, ритмом који благотворно делује на срж човека, песму подсвесног.

И, кренула сам у ритам југа. При уласку у град на видику су доминантни врхови планина. Пролазим поред зграде Владе која је реновирана 2014. године, у пројекту који је променио изглед града за 180 степени.

Стижем увече, чека ме Елена, наравно кафана. На вечери сазнајем шта овде подразумева нафора (насецкани хлеб који иде на роштиљ на коме се пекло месо, одозго је нарендани сир). Прилази нам музика, уживамо. Певају нам “Македонско девојче”! Срећна сам, очекујем да видим прво преведено издање моје књиге, то је сутра, сутрашњи дан је још увек далеко, уживам у тренутку и памтим, памтим.

 

 

Пише Ана Атанасковић

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању