Junaci Filmskog festivala u Kairu: Kako osvojiti piramidu

Bilo je sasvim neobično iskustvo prisustvovati Filmskom festivalu u Kairu na kome su se ukrštale sve strane sveta i sve civilizacije. Upoznali smo briljantne, nama malo poznate, autore, ali i svetske zvezde kojima bi se podičio svaki festival na planeti

Pregršt odličnih filmova iz celog sveta bio je prikazan na ovogodišnjem Filmskom festivalu u Kairu koji je preuzeo vodeću ulogu u celoj Africi i na Bliskom istoku. Pošto smotra u Dohi više ne postoji, a od ove godine ni ona u Dubaiju, dok se festival u Marakešu (Maroko) stidljivo pretvara da postoji (prošle godine nije održan), izgleda da Kairo postaje centar filmskih dešavanja u ovom delu sveta.

U Egiptu se ponose i svojom filmskom tradicijom koja uključuje i nekoliko nemih filmova koji su tamo snimljeni 1896. godine, ali i pojavu čitavog niza filmskih studija holivudskog tipa još tridesetih, kada počinje zlatno doba egipatske kinematografije. Novi predsednik Festivala Mohamed Hefzi (42) uneo je novu energiju u kulturni život ovog supergrada na reci Nil.

Žiri, predvođen danskim rediteljem Bilom Augustom, prilično dobro je raspodelio nagrade, gotovo onako kako sam i sam priželjkivao. U velikoj dvorani kairske Opere „Zlatnu piramidu“ dobio je urugvajski reditelj Alvaro Brekner (42) za dramu „Noć duga dvanaest godina“ o kojoj smo opširnije pisali protekle sedmice (istinita priča o trojici gradskih gerilaca zatvorenih tokom diktature u toj zemlji tokom sedamdesetih i osamdesetih godina).

Više nagrada poneo je izvrsni film „Otrovne ruže“ od kojih je najvažnija ona za najbolji arapski film. Simpatični reditelj Ahmed Fauzi Sale već je počeo da izaziva smeh svaki put kada bi se popeo na binu po još jednu nagradu – izgledalo je da je pozornicu unapred zakupio za sebe. Isplatilo se: Ahmed je godinama dorađivao svoj scenario verujući u njega i čekajući novac za snimanje, da bi na kraju prodao i svoj automobil kako bi ga završio.

„Srebrnu piramidu“ za režiju podelili su Putipong Arunpeng, iz Tajlanda za „Manta Rej“, i Sergej Loznica, iz Ukrajine, za „Donbas“.

Iako voljena kod publike više od svih ostalih filmova, romantična komedija „Eksterijer. Noć“ donela je radost te večeri samo jednom od troje glavnih glumaca u njoj, malo poznatom, ali izvrsnom, pozorišnom glumcu iz Aleksandrije Šerifu Desokiju. Njegova koleginica iz Mađarske, Sofija Šamozi, proglašena je najboljom glumicom zbog uloge u delu „Jedan dan“.

Kolumbijski sjajni film „Ptice selice“ dobio je nagradu za scenario.

Faten Hamama bila je najpoznatija i najvoljenija egipatska filmska zvezda 20. veka, kontroverzna po svojim ulogama, borbi za prava žena i demokratiju, time što se nikada nije ljubila pred kamerama, sve dok nije srela Omara Šarifa i dobila ga za partnera. Brzo ga je preobratila u islam, udala se za njega, postali su slavni par, a brzo i razveli. Egipatski intelektualni krugovi su joj život učinili teškim i pobegla je iz svoje zemlje uprkos molbi predsednika Nasera da se vrati. To je učinila tek kada je on umro.

U sudbini Hamame, preminule pre dve godine, očitava se i sudbina ruskog baletana Rudolfa Nurejeva o kojoj znamo mnogo više. Ovog puta, sudbine to dvoje umetnika ukrstile su se u liku britanskog glumca Rejfa Fajnsa koji je bio specijalni gost 40. Festivala u Kairu. Došao je da dobije počasnu nagradu koja nosi ime „Faten Hamama“ i da prikaže film „Bela vrana“, priču mladosti Nurejeva pre nego što je zatražio politički azil u Francuskoj.

Odličan film, sniman u Srbiji, privukao je veliku pažnju, baš kao i konferencija za medije Fajnsa koji je na nju kasnio tričavih 45 minuta. Mada okružen silnim obezbeđenjem, što britanskim, što egipatskim, uz podršku uvek prisutne producentkinje Gabrijele Tane (to je Fajnsova srpska veza), bio je veoma pričljiv. Kaže da ga balet nije zanimao, već sudbina umetnika i čoveka Rudolfa Nurejeva. „Balet je bio samo reka u kojoj je plivala priča filma“, objasnio je reditelj koji u filmu igra i jednu ulogu.

Mada sam imao nameru da ga pred svima pitam o snimanju u Beogradu, Rejf je i bez moje „pomoći“ sam počeo da govori o Srbiji kao zemlji snova za filmadžije, gde se svi jako trude da izađu u susret ekipama i gde mogu da se nađu brojne lokacije kao idealna zamena za skupoceno snimanje po svetu. Pohvalio je naše radnike i dodao da je posle „Koriolana“ i ovaj film snimio gotovo sasvim u Srbiji. Nije rekao da je uzeo i državljanstvo Srbije, što je bilo iznenađenje za neke moje kolege iz sveta, dok su drugi već znali za tu informaciju.

Nastavak pročitajte u broju 3124.