Јунаци Филмског фестивала у Каиру: Како освојити пирамиду

Било је сасвим необично искуство присуствовати Филмском фестивалу у Каиру на коме су се укрштале све стране света и све цивилизације. Упознали смо бриљантне, нама мало познате, ауторе, али и светске звезде којима би се подичио сваки фестивал на планети

Прегршт одличних филмова из целог света био је приказан на овогодишњем Филмском фестивалу у Каиру који је преузео водећу улогу у целој Африци и на Блиском истоку. Пошто смотра у Дохи више не постоји, а од ове године ни она у Дубаију, док се фестивал у Маракешу (Мароко) стидљиво претвара да постоји (прошле године није одржан), изгледа да Каиро постаје центар филмских дешавања у овом делу света.

У Египту се поносе и својом филмском традицијом која укључује и неколико немих филмова који су тамо снимљени 1896. године, али и појаву читавог низа филмских студија холивудског типа још тридесетих, када почиње златно доба египатске кинематографије. Нови председник Фестивала Мохамед Хефзи (42) унео је нову енергију у културни живот овог суперграда на реци Нил.

Жири, предвођен данским редитељем Билом Аугустом, прилично добро је расподелио награде, готово онако како сам и сам прижељкивао. У великој дворани каирске Опере „Златну пирамиду“ добио је уругвајски редитељ Алваро Брекнер (42) за драму „Ноћ дуга дванаест година“ о којој смо опширније писали протекле седмице (истинита прича о тројици градских герилаца затворених током диктатуре у тој земљи током седамдесетих и осамдесетих година).

Више награда понео је изврсни филм „Отровне руже“ од којих је најважнија она за најбољи арапски филм. Симпатични редитељ Ахмед Фаузи Сале већ је почео да изазива смех сваки пут када би се попео на бину по још једну награду – изгледало је да је позорницу унапред закупио за себе. Исплатило се: Ахмед је годинама дорађивао свој сценарио верујући у њега и чекајући новац за снимање, да би на крају продао и свој аутомобил како би га завршио.

„Сребрну пирамиду“ за режију поделили су Путипонг Арунпенг, из Тајланда за „Манта Реј“, и Сергеј Лозница, из Украјине, за „Донбас“.

Иако вољена код публике више од свих осталих филмова, романтична комедија „Екстеријер. Ноћ“ донела је радост те вечери само једном од троје главних глумаца у њој, мало познатом, али изврсном, позоришном глумцу из Александрије Шерифу Десокију. Његова колегиница из Мађарске, Софија Шамози, проглашена је најбољом глумицом због улоге у делу „Један дан“.

Колумбијски сјајни филм „Птице селице“ добио је награду за сценарио.

Фатен Хамама била је најпознатија и највољенија египатска филмска звезда 20. века, контроверзна по својим улогама, борби за права жена и демократију, тиме што се никада није љубила пред камерама, све док није срела Омара Шарифа и добила га за партнера. Брзо га је преобратила у ислам, удала се за њега, постали су славни пар, а брзо и развели. Египатски интелектуални кругови су јој живот учинили тешким и побегла је из своје земље упркос молби председника Насера да се врати. То је учинила тек када је он умро.

У судбини Хамаме, преминуле пре две године, очитава се и судбина руског балетана Рудолфа Нурејева о којој знамо много више. Овог пута, судбине то двоје уметника укрстиле су се у лику британског глумца Рејфа Фајнса који је био специјални гост 40. Фестивала у Каиру. Дошао је да добије почасну награду која носи име „Фатен Хамама“ и да прикаже филм „Бела врана“, причу младости Нурејева пре него што је затражио политички азил у Француској.

Одличан филм, сниман у Србији, привукао је велику пажњу, баш као и конференција за медије Фајнса који је на њу каснио тричавих 45 минута. Мада окружен силним обезбеђењем, што британским, што египатским, уз подршку увек присутне продуценткиње Габријеле Тане (то је Фајнсова српска веза), био је веома причљив. Каже да га балет није занимао, већ судбина уметника и човека Рудолфа Нурејева. „Балет је био само река у којој је пливала прича филма“, објаснио је редитељ који у филму игра и једну улогу.

Мада сам имао намеру да га пред свима питам о снимању у Београду, Рејф је и без моје „помоћи“ сам почео да говори о Србији као земљи снова за филмаџије, где се сви јако труде да изађу у сусрет екипама и где могу да се нађу бројне локације као идеална замена за скупоцено снимање по свету. Похвалио је наше раднике и додао да је после „Кориолана“ и овај филм снимио готово сасвим у Србији. Није рекао да је узео и држављанство Србије, што је било изненађење за неке моје колеге из света, док су други већ знали за ту информацију.

Наставак прочитајте у броју 3124.