Посетиоци Медитеранског филмског фестивала одржаног крајем јуна у Валети, главном граду Малте, имали су задовољство да међу првима у свету виде марокански филм „Рана“ у режији дебитанткиње Селуе Ел Гуни. Селуа је, иначе, веома искусна у раду са холивудским продукцијама које се снимају у Мароку и где њена компанија „Пинк Шип Продакшенс“ („Ружичаста овца продукција“) има значајну улогу.
За тему првог филма који потписује не само као продуцент, већ и као редитељ, изабрала је судбину девојке Лејле која покушава да оствари своје животне и пословне снове упркос томе што они нису у складу са традиционалним вредностима Марока. У филму главну улогу тумачи звезда у успону, прелепа млада глумица Умаима Барид која је пажњу светске јавности привукла улогом у остварењу „Анималија“ пре две године, приказаном на престижном америчком фестивалу Санденс. Тада је Умаима изабрана и за једну од четири највеће наде арапског филма, по избору америчког часописа „Скрин Интернешенал“.
Савршен партнер Умаими је шармантни и талентовани мароканско-амерички глумац Брајс Бекстер у улози њеног шефа на послу Адама са којим ће отпочети романсу и непланирано затруднети – на запрепашћење њене породице, познаника и комшија. Јер, Адам је још од детињства одрастао у Америци након трагичне смрти његових родитеља и није васпитаван у муслиманском духу. На дан када су заказали венчање десиће се трагедија коју нико није очекивао, ни планирао, бар не са таквим последицама. Четврта важна карика која је допринела да овај филм буде тако снажан и компактан јесте Таха Бенгалем, некада директор две водеће мароканске продуцентске куће, а данас са Селуом сувласник „Ружичасте овце“ са седиштем у граду Маракешу.
Твоја ћерка је најгора!
Пошто је реч о независном филму, првенцу младе редитељке, али и првенцу Селуине и Тахине фирме, сасвим је природно да читав посао буде нека врста породичног бизниса уз подршку пријатеља. Таха је писао и сценарио за „Рану“ уз помоћ Брајса Бекстера и његовог брата Брајана. Пажљиво су бирали и остале сараднике, попут директора фотографије Тревиса Типса, добитником награде Еми. Зато је овај филм тако добро написан, снимљен, монтиран, баш како и заслужује важна тема којом се бави – личним слобадама и правима жена. „Филм је позив друштву да се замисли и да тежи једнакости свих“, каже Таха.
„Рана“ је веома модерно направљен филм и одлично прати промену генерација у Мароку, схватања живота некада и данас. Ту видимо модеран град (Казабланка) који мало шта заједничко има са представама о конзервативном муслиманском друштву. На арапски свет подсећају неки лепи обичаји приватне природе, куће и свакодневни животи старијих укућана. Млади желе да живе, раде и зараде, да воле и буду вољени. Девојке све радије излазе у ноћни провод, шминкају се, облаче провокативно, слушају западну рок-музику, а мешовита мушко-женска друштва све су уобичајенија међу младима. И секс пре брака. И касније ступање у брак. И слушање музике коју воле, било да је то техно, или редитељкини лични хероји као што су Дејвид Боуви и група „Дорс“ чије је песме ставила у филм. Старија генерација промене невољно прихвата, поједини им се и снажно одупиру. Лејлин отац каже својој жени у једном тренутку:„Твоја ћерка је донела срамоту и понижење нашој породици”. Ни ћерка више не бира речи током расправе са оцем:“Да ли ја теби изгледам као курва“? Лејлина мајка и десетак година млађи брат потајно су на њеној страни, али то не смеју превише да показују у страху од беса патер фамилијаса.
Још проблема је на видику: беба рођена ван брака је кривично дело, ако отац није муслиман тим горе по мајку… Радња се захуктава и запетљава и иде ка крају који гледаоци не очекују. Лејла, у Адамовом загрљају, мисли о бољем сутра загледана у пучину…
Сутрадан после пројекције срели смо се са екипом филма и провели пар сати у разговору са Селуом, Тахом, Умаимом и Брајсом. Док је Таха, као прави продуцент био за својим лаптопом, слао нам фотографије и бринуо да ли његова пословна и романтична партнерка Селуа има све што јој је потребно, она нам је објаснила да филм није рађен по једној истинитој причи, већ на основу више њих које су се десиле седамдесетих и осамдесетих година прошлог века у Мароку.
-Али проблем трудноће, секса пре брака или ванбрачне деце су и данас проблеми у целом свету, не само у Мароку – каже нам Селуа.
Владар који слуша народ
Одјавна шпица нас је мало збунила, јер на њој видимо ко је од главних протагониста добио колику казну затвора због онога што јесте или није урадио. Стекли смо утисак да је филм једна истинита прича.
– Разумем што вас је то збунило – смеје се Селуа. – Те казне су фикција као и сам филм, али су приближне ономе како би се то десило у стварности у оно време, десет година за једно дело, две године за друго… Ми и данас имамо пензионисане лекаре који илегално обављају абортусе и ако их ухвате добијају казне од једне, две, пет година затвора.
Бити Лејла данас у Мароку није нека посебна ствар, тврди Селуа.
-Она је само обична градска девојка која покушава да следи своје снове и да их оствари, а то је нормално и за Мароко и за арапски свет. Искрено, Мароко је веома прогресиван. Више него раније очекује се да девојке буду независније, да имају свој живот, свој пут, своје изборе и да саме доносе одлуке о себи или свом телу.
Томе доприноси и прогресивност мароканског краља Мохамеда Шестог који је променио закон и допринео равноправности жена.
– Пре неколико година краљ је покренуо доношење новог Закона о породици који се, у суштини, тиче женских права. Није намерно желео у назив да стави жену него породицу како би промене биле ефикасније. Прошле године је закон усвојио парламент Марока. Сада, рецимо, жене након развода могу да добију старатељство над децом, што пре није био случај. Раније Мароканке нису могле да пренесу своје држављанство на децу уколико су биле удате за странца, сада то могу. Имати краља попут нашег који слуша глас свог народа велика је предност. Жене могу да раде све послове, имају исте плате као мушкарци за исте послове. У Мароку ми, жене, можемо све да радимо, само је небо граница за нас.
Мушкарци више реагују
Ни Селуа ел Гуни, ћерка учитељице и војног лица, није знала за границе када је решила да крочи у свет филма. Рођена и одрасла на југу земље, од своје шесте године је желела да буде редитељ!
-То се десило када сам са оцем гледала један египатски докумебтарац о снимању филмова и то ме је очарало. Не глума већ оно што даје изглед целом филму.Тако сам студирала филм и продукцијски менаџмент у граду Уарзазату, мароканском Холивуду где су снимани многи холивудски хитови. Тај посао менаџера сам радила три године након дипломирања, а онда 2011. прешла на продукцију филмова. Пре три године сам основала своју продуцентску кућу, јер сам желела да стварам приче које ја сматрам важнима. Тада ми се јавила и жеља да режирам.
Пре Малте, Селуина прва филмска прича имала је само премијере у Казабланци (домаћа) и Бејруту (арапска). Пријем је био одличан, али нешто је изненадило редитељку:
-Један гледалац је рекао да му је било тешко да гледа како један отац може да буде тако груб и насилан према својој ћерки, али је на крају схватио да није то била природна реакција тог оца, већ притисак друштва и околине који је од њега начинио злочинца. Други гледалац је рекао да „љубав и треба да победи“, што ми се много допало. Међутим, изненадило ме је што је већина коментара у Казабланци долазило од мушкараца, док сам ја очекивала већу реакцију жена.
Антрфиле 1
ЛЕПА ЖЕНА ИЗ АГАДИРА УМАИМА БАРИД ( у улози Лејле)
Могу да глумим на свим језицима
Младу мароканску глумицу Умаиму Барид привлаче необичне улоге, још из времена када је из родног Агадира први пут стигла на филмски сет као статиста, па након што се преселила у Казабланку где је студирала глуму. Пажљивији љубитељи филма могли су да је виде у делима „Живот ми добро стоји“ (епизода), „Кабо Негро” (приказан на фестивалу у Карловим Варима) у коме је играла лезбијку, „Лето 1955. у Фесу“ где је тумачила студенткињу која се бори за слободу (приказан на фестивалу у Талину), а сада и у „Рани“ где се опет бори против превазиђених друштвених норми.
Можда је зато ова лепа дама готово увек озбиљна – ретко је видимо да се смеје?
Насмеја се Умаима:“Наравно да се смејем“! Тако. Осмех јој лепо стоји. Волела би сада, каже, да игра и у неким забавнијим причама да насмеје људе.
Присетила се времена када је почела да глуми:
-То је било у позоришним представама за време студија. Пре тога, када сам завршила средњу школу, нисам знала где да кренем, чиме бих се у животу бавила. Нисам одрасла у породици која се бави уметношћу. Долазим из малог села у коме нема биоскопа. Филмове сам гледала на телевизији, али када немаш никога у породици из тог света, једноставно не знаш како ствари функционишу. Немаш узор, немаш кога да питаш оно што не разумеш. Када сам завршила школу, почела сам да идем на аудиције. У Агадиру их није било много, па сам се преселила у Казабланку. И ту је све кренуло.
Родитељи су је подржали у жељи да буде глумица, а Умаими се живот у Казабланци допао, као и студије. „Имала сам ту енергију, жељу да пробам нешто ново, открила сам себе какву до тада нисам познавала, то сам била нова ја“! Доласком из малог села у велики град није изгубила тло под ногама: „Ја сам опуштена по природи, не узбуђујем се лако, другачија сам од Лејле, а посебно од њене рођаке Софије која живи за провод.
Са својом Лејлом, ипак, проналази неке сличности:
-Обе смо одлучне, знамо шта желимо и идемо ка том циљу. Лејла то чини чак и када се њена породица томе успротиви. Жели да воли и да буде вољена, то разумем.
Пола своје улоге Умаима глуми на арапском, а пола на енглеском који је одличан.
-Још увек се борим да буде одличан, али хвала вам – скромна је глумица. – Селуа и Таха су ми много помагали око изговора, Брајс такође. Увек су током снимања причали на енглеском и то ми је много помагало да уђем у тај језик.
С обзиром на то да су Таха и Селуа лик Лејле писали и градили уз честу размену мишљења са Умаимом, глумица нам је такође објаснила своје виђење положаја слободоумних жена у Мароку.
– Не мислим да је то највећи проблем, али јесте важно. О оваквим темама треба да причамо. Жене треба да имају слободу избора – да студирају, да воле кога желе. Има жена попут Лејле које долазе из скромних породица, где родитељи одлучују шта ћеш да студираш, кога да волиш. Не мора свака да се бори као Лејла – али неке и морају. То је живот.
Добар одговор. А награда на Фестивалу Црвено море за ново филмско откриће изгледа да није дошла само због глумачког талента већ и због памети?
-Надам се да је због обе ствари – још једном се вратио осмех на глумичино лице. – И ја се дивим паметним људима.
Умаима Барид нема јасан план за наставак каријере („Живим у тренутку“), али волела би да игра што разноврсније ликове, да снима и у иностранству, на француском, арапском или енглеском, језицима које већ добро говори.
-Кад себе чујем како причам на енглеском или француском, помислим „ух, то је та девојка из Агадира“. Строга сам према себи. Али, могу да глумим на било ком језику, само ми треба време да се припремим и добар језички тренер. То је све што ми је потребно: време, припрема и подршка.
Позориште не спомиње, као да га је оставила далеко иза себе и покопала на студијама глуме?
-Волела бих више позоришних улога, али … али позориште ме плаши! Од камере немам страх, али публика – толики људи који те гледају – то ме плаши. Мрак, тишина, сви гледају – то је застрашујуће.
Значи никад не би могла бити рок звезда?
-Можда у филму, али у стварном животу…нема шансе!
Антрфиле 2
ГЛУМАЦ СА ТРИ ПАСОША БРАЈС БЕКСТЕР (у улози Адама)
Двојник Леонарда Дикаприја
Марокански глумац (боље рећи светски,с обзиром на порекло) већ више од десет година снима филмове, чак више на енглеском него на арапском језику, и био је део једне међународне продукције која се родила у Мароку. Реч је о филму „Сенека“ са Џоном Малковичем. Таха је тада водио један од највећих филмских студија у Мароку и Африци, Селуа је радила такође у тим међународним копордукцијама, а Брајс коме су и енглески и арапски матерњи језици незаменљив је и непогрешив избор када дође до аудиција за те велике стране филмове и серије. Тако су га Таха и Селуа упознале.
– Мислим да смо се прво међусобно зготивили. Постали смо пријатељи пре свега. А онда смо почели да размишљамо – ја сам већ десет година у индустрији у Мароку, имао сам своје контакте и позиције, они су тек почињали да граде своје, и рекли смо – имамо све вештине да нешто направимо заједно. Започели смо као пријатељи, сличног годишта и порекла, са жељом да урадимо нешто заједничко. И онда смо заиста кренули да пишемо, да се окупимо и пробамо нешто да створимо.
Одрастао је у Мароку, иако је из мешане породице, тако да је Мароко дефинитивно земља у којој је почео. Данас живи у граду Рабату.
-Оно што је занимљиво – Мароко, као и Малта, привлачи многе стране продукције јер је богат историјом, јефтин за снимање, има пореске олакшице… Тако да сам имао прилику да радим на британским, америчким, француским, египатским и немачким пројектима – сви су долазили у Мароко.
То ми је право име!
И Брајс је пет година пре Умаиме био проглашен за једну од „нових арапских звезда“ по избору „Скрин Интернешенала“. Упркос томе, његово име је некако све време пролазило испод радара, можда и зато што делује превише скромно и пристојно за једног глумца. Не одаје утисак особе која трчи за успехом и не обазире се на трагове што их оставља за собом. Напротив, први утисак је – пристојност и лепо васпитање. Дакле, да ли је Брајс Бекстер псеудоним или право име?
– То име ми стварно пише у пасошу. Моји родитељи су веровали у срећна имена која почињу истим словима, као Мерилин Монро, Брижит Бардо… и желели су да ми од како сам се родио име звучи „филмски“. Отац ми је британско-чешког порекла, један деда је Бритаанац, други Чех. Мајка је такође мешаног порекла: њена мајка је Францускиња, а отац Мароканац. Имам три пасоша: британски, француски и марокански, а да све буде компликованије, рођен сам у Лозани, у Швајцарској где су се моји родитељи упознали, али одрастао сам у Мароку. Пошто су се моји родитељи развели, ја сам растао углавном уз бабу и деду у Мароку. Деда је био познати сликар, чак и у оквирима северне Африке. Његови радови се налазе у највећим аукцијским кућама света. Вероватно је детињство проведено у галеријама у мени пробудило неку страст према уметности. А онда, када сам одлучио да постанем глумац и одем на студије глуме у Њујорк, сви су били против тога – желели су да будем адвокат, лекар, нешто „сигурније“. Онда сам им рекао:“Па ви сте ми дали ово име, сада морам да га искористим“! Отац ради у области пољопривредног маркетинга за азијске земље попут Лаоса и Бурме. Мама је остала у Мароку. Била је својевремено анонимна списатељица и заправо је она дала основну идеју за „Рану“. Зато је потписана као инспирација на почетку филма.
Резервна каријера – банка и берза
Каријеру је Брајс почеоу дечачком добу, и то у хору и певајући оперске арије.
– Био сам контра-тенор, имао сам врло висок глас. Волео сам сцену. Када ми се глас променио, почео сам да глумим у школском позоришту. И у 17. години сам био статиста у филму Ридлија Скота „Круг лажи“ са Леонардом Дикапријем и Раселом Кроуом који се снимао у Мароку. Тад су ме унајмили да будем двојник за Леонарда, што значи да сам био на његовом месту док се подешавало светло и камера. Било је то моје прво искуство са снимањем. Видео сам камере, екипу, све… И рекао сам себи: „Не желим да будем само статиста – желим ово да радим“. Вратио сам се кући, рекао родитељима да желим да будем глумац. После неколико пријава, примљен сам на студије глуме у Њујорку. Дипломирао сам, али да бих задовољио породицу, завршио сам и мастер студије из финансија. Сада ми је драго због тога, даје ми сигурност. А и успело ми је – не жалим се.
Иако је током средње школе имао предмет „француски театар“, а на студијама у Њујорку позоришна глума је била обавезна, Брајс избегава сцену пред публиком, баш као и Умаима. Не плаши се гледалаца, има речи хвале за позориште, али са камером осећа већу повезаност.
-Позориште је лепо, али је другачије. Има више припрема, играш веће улоге, више си у контакту са публиком. На филму је све брже. Често немаш времена ни да упознаш колегу или колегиницу с којима снимаш сцену љубави. Све је брзо. Твој аудиторијум су заправо техничари. Али, ја волим тај свет камере.
Постоји ли довољно посла за глумце у Мароку?
-Слично као на Малти – велики пројекти долазе из иностранства, али главне улоге доносе са собом. Нама остају споредне. Тешко је пробити се. Али, постоји нови талас младих редитеља који желе да испричају своје приче и дају праву прилику домаћим глумцима. Мени је каријеру покренуо домаћи пројекат који ми је донео титулу „Арапска звезда сутрашњице“, а не америчке или британске продукције.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: Том Николсон и МФФ