Напунио је осамдесет година, али не размишља о пензији. Ове године требало би да сними једну документарну серију о Другом светском рату. И даље има дозволу да вози хеликоптер, а медицинске и летачке тестове је и ове године прошао са најбољим оценама.
– Једног минута имаш тридесет пет, а следећег осамдесет година – каже глумац који не воли да га подсећају како је наступила „зима његовог живота“. – Превише је посла и зато не приметиш када године прођу. Ипак, године су, за мене, само бројка, можда нису за свакога, али јесу бар за нас који смо још увек ту. И који још можемо да ходамо и плешемо.
Током ванредних стања прошле године, сваки час увођених због пандемије, Дејвид није много плесао. Мало је ходао, а више се досађивао. Није имао стрпљења ни да редовно исписује дневничке белешке. То је било први пут у његовој каријери да су му се обистинили највећи страхови – да нема шта да ради!
„Била је то тешка година за мене, али ни изблиза ужасна као за многе друге који су изгубили неког блиског или сами преминули због вируса. Ипак, морао сам да ставим то време у књигу, јер корона утиче на све нас, нико више нема нормалан живот, за сада“.
Глумац није глумио, али је радио оно што није никада раније, јер је увек презирао носталгију и давао предност садашњости – гледао је себе у свим епизодама серије „Мућке“. Из тог „посла“ родила се идеја да се подсети своје прошлости и доживљаја које је имао током живота и каријере. Пре свега лекција које је успут научио.
Страх од славе
Упркос слави, Дејвид Џејсон води повучени живот у лондонској кући, са другом супругом Џил Хинчклиф и њиховом ћерком Софи (20). Оне га свакодневно подмлађују, каже Дејвид који је управо објавио своју трећу аутобиографску књигу „Животне варке: лекције које сам научио“. Прве две биле су бестселери – „Мој живот“ (2013) и „Приче лакоћемо“ (2017). Продате су у готово милион примерака.
Прошлог фебруара, баш пре почетка епидемије, први пут је отишао на годишњи скуп обожавалаца телевизијске серије „Мућке“.
– Свих ових година чинило ми се да је реч о превише надуваном догађају, нисам схватао колико је он важан за људе. Мислио сам да је један од оних где се сакупи неколико најватренијих обожавалаца серије како би причали о њој. Нисам знао да су „Мућке“ многима промениле живот, да су утицале да се бројни гледаоци извуку из депресије и пронађу сламку спаса. Када сам постао свестан тога, решио сам да одем и захвалим се свима за такву верност главним јунацима, браћи Тротер, Дел Боју и Роднију. Ипак, иако ми је драго што су Тротери многима донела толико радости, у појединим тренуцима ми је било превише заморно да сваком ко ме сретне на улици причам како сам пропао кроз шанк или носио одело Бетмена у серији.
Каже да је његова популарност прилично специфична, као двосекли мач, јер га цео свет и даље препознаје по улози Дел Боја који га је прославио пре готово четири деценије:
– Време је утицало на мој физички изглед, а када видим Дел Боја, ја замишљам да сам то ја сада. Тако и гледаоци. Серија се стално приказује и подсећа и мене и њих како сам некада изгледао, а то није баш често у овом послу и животу уопште.
Дејвид и даље не воли да се појављује у јавности („на улици хоће да се сликају са мном, у ресторану ми дају салвету да им се потпишем – никада краја“), има страх од премијера и црвених тепиха:
“Када сам био у млађем школском узрасту, био сам нижи од вршњака, прилично стидљив и са недостатком самопоуздања. Једини начин да спречим остале из разреда или краја да ме малтретирају или туку био је да постанем идиот, да правим будалу од себе. У почетку, то ми је био начин преживљавања, а касније је постало моја друга природа“.
Почео је да ради у аматерским глумачким трупама зато што су му омогућавале да буде друга особа, понекад особа која је духовно и физички јача од њега.
„Увек ми је било непријатно када ме људи препознају на улици. После пет деценија каријере још не могу да прихватим толики притисак од људи које занима моја приватност. Свој живот сам провео скривајући се иза улога које сам играо. Зато ми је црвени тепих ноћна мора, на њему нема никога иза кога бих се сакрио!“
Не пливај узводно!
Школа му није ишла, после основне завршио је занат електричара и почео да ради. Са двадесет година поправљао је струју, возио мотор и имао девојку са којом је веровао да ће се оженити. Ипак, једне ноћи, враћајући се од своје девојке помислио је да није задовољан својим животом. Хтео је више.
Док је исте вечери стигао до своје куће, схватио је да више и не воли „девојку свог живота“! Било му је тешко, није знао шта ће са собом, али се осећао слободним. Родитељи су били против тога да им и млађи син иде у глумце (седам година старији Артур већ се пробијао у том послу), али су прихватили његово обећање да ће, уколико не успе током наредних пет година, да се врати кабловима и утичницама.
Прве две године биле су тешке: писао је безброј писама, одлазио на исто толико аудиција, без резултата. Готово да је досегао тачку депресије. Брат му је обезбедио да крене са глумом у провинцијским позоришним трупама које су крстариле земљом. Али, Дејвид је углавном играо слуге, баштоване и досадне старце. Са тридесет година све му се било смучило. Свом агенту је рекао да му је доста хумора и фарси, надао се да ће постати члан неког озбиљног позоришта.
– Агент ми је одговорио: “Немој да покушаваш да пливаш узводно. Имаш оволико посла зато што си талентован за комедију, а комедија је најтежи глумачки жанр. Једног дана моћи ћеш да постављаш услове, а до тада не иди директно на таласе“. Био је то добар савет који сам, срећом, послушао.
У овој књизи можда има мало више анегдота везаних за снимање „Мућки“ (од 1981. до 1991. плус двадесетак специјалних епизода које су се радиле до 2003), али постоје и делови у којима искрено говори о својим разочарањима, као када је добио главну улогу у серији „Татина војска“, па је после два сата изгубио пошто су продуценти нашли другог глумца. Или када га стари пријатељи и колеге, Тери Џонс, Мејкл Пелин и Ерик Ајдл, нису позвали да са њима буде део „Летећег циркуса Монти Пајтона“. Ипак, видимо како га је једна улога водила до друге, а како су га неке друге довеле и до садашње супруге и ћерке.
„У прве две моје исповести желео сам да са читаоцима поделим приче из мог живота, а са новом књигом да испричам о лекцијама које сам научио, о томе како сањати велике снове, како бити вредан и одговоран, а при том не пропасти кроз шанк у кафићу. Током живота и каријере добијао сам свакакве савете и учио од великих и талентованих људи, а улоге које сам имао научиле су ме лекцијама које превазилазе глуму или телевизију. Стекао сам велико искуство када се ради о пријатељству, амбицији, успеху, неуспеху, срећи и несрећама“!
Смрт прве супруге
Дуго је одбијао понуде издавача да напише своје успомене зато што су му сви тражили и интриге из света познатих или сочне, интимне детаље из његовог живота. „Извесни делови живота морају да остану приватни“, каже глумац. У све три књиге доминатно осећање је оптимизам. Чак и када наиђемо на тужне делове,у којима пише о тешким тренуцима, не задржава се много на њима.
Најважнији такав период његовог живота био је 1995. када му је од рака дојке умрла прва супруга. Учитељицу, а потом и глумицу, Мифани Телог упознао је 1977. после извођења једне позоришне представе у граду Кардифу. Мифани је већ била средње позната.
„Одмах смо се зближили, почели да живимо заједно и провели осамнаест срећних година“.
Кроз своје три исповести Дејвид прича о томе како су били тешки тренуци након што су супруга и он сазнали за дијагнозу:
– Сузе. Можете да замислите. Доктор је рекао да би требало да одстрани дојке, јер зрачење не може да помогне. То је било тешко за обоје. Нисмо никада имали искуство са таквом болешћу, то је била сасвим другачија стварност на коју је требало да се навикнемо. Упркос терапији, морала је да иде на болничко лечење. Свакодневно сам је посећивао, али често не би била свесна мог присуства. Онда се догодило нешто необично. Пар сати пре него што ће издахнути, тражила је папир и оловку и написала је шта би волела да од њених ствари добије свако од пријатеља и родбине. Као да јој се свест вратила само да би то обавила, као да је знала да смрт долази. Тај догађај ми је, не одмах већ касније, донео некакву утеху да је умрла срећна.
Из Дејвидових књига сазнајемо да је глумац имао брата близанца који је умро на порођају. „али једино сам ја изашао жив из мајчиног стомака“.
„Рођен сам 2. фебруара 1940. године, пет месеци пошто је избио Други светски рат. Иако рат није имао везе са мном, немачки борбени авиони су ме стално тражили. Сећам се како нам се кућа тресла, а ја питао мајку шта се то догађа? Привила ме је уз себе и рекла – то само Бог премешта намештај. Мој старији брат Артур већ је био евакуисан на село, али ја сам био сувише мали тако да сам најраније детињство провео у разрушеном северном Лондону. Имао сам дечју гас-маску коју смо дуго после рата чували у кући и поглед на њу ми је увек изазивао нелагоду и језу“.
Отац овог ратног детета радио је као чувар на рибљој пијаци: “На послу је Артур био шаљивџија и сви су га волели, тако је вероватно покушавао да свој досадни посао учини подношљивим. Али, код куће је био строг и боље је било не стајати му на пут. Истовремено обожавао је и поштовао моју мајку, јер је био свестан да је она била мозак који је држао породицу“.
Најсрећнији дан живота
Мајка Олвен радила је као чистачица.
„Моја мама била је бистра и причљива, волела је оговарања, али понекад би погрешно употребљавала речи, што је било смешно. Родом је из Велса, што значи да је лепо певала. Сећам се да сам се умиљавао код ње на фотељи током мрачних зимских поподнева, само нас двоје. Ватра је горела, снег је падао у дворишту, а она ми је певала божићне песме.Такво физичко показивање блискости било је ретко код нас, не само у нашем дому, већ у друштву тог доба. И без тога су деца осећала да су вољена“.
Дејвидов седам година старији брат Артур добио је име по оцу:
– Он је био први глумац у породици. Пошто се вратио са одслужења војног рока уписао се на Краљевску драмску академију. Сећам се како се шира породица окупила у нашој кући да слуша Артура у његовој првој улози, у Би-Би-Сијевој радио драми „Дневник госпође Дејл“. Артур ми је, када сам почињао, омогућио да направим пробој у позоришту, а живот је окренуо пун круг оног тренутка када сам га ја, три деценије касније, препоручио за улогу у криминалистичкој серији „Фростов приступ“ у којој сам играо главну улогу.
Садашња Дејвидова супруга Џил радила је као организатор у Телевизији Јоркшир у граду Лидсу. Тамо су се упознали:
– Признала ми је касније да је чим ме је угледала осетила жмарце док јој је глас у глави говорио „овај човек ће ти променити живот“. Друга ствар коју је помислила када ме је видела била је да сам јако усамљен, што је била истина. У то време нисмо ни близу били помисли да би могли да живимо заједно. Она је двадесет година млађа од мене, живели смо удаљено једно од другог, а ја сам, уз све то, и даље био утучен због смрти своје жене. Ипак, посао нас је зближио и пријатељство је прерасло у љубав.
Пар је најпре 2000. добио ћерку, а венчали су се тек пет година касније, дан пре него што је Дејвид имао пријем код краљице где је требало да му додели титулу „сер“.
„Често смо причали о венчању, али би се испред конкретних планова увек нешто испречило. Моје одликовање је на пречац променило ту ствар, јер Џил није желела у Бакингемску палату да иде као неудата мајка. То је био најсрећнији дан мог живота: у року од двадесет и четири сата постао сам ожењен човек и витез, односно сер“.
Да ли би Дејвид Џејсон ишта променио у свом животу када би имао чаробни штап?
„Да ме је то неко питао на почетку каријере, вероватно бих рекао да желим да будем филмска звезда или члан Народног позоришта. Касније, када су ми родитељи умрли, што сам тешко поднео, помислио бих да ми чаробни штап треба једино да њих вратим у живот. Ипак, било би превише лако рећи да хоћу да се решим свих тренутака и догађаја који су ми били тешки. Лепи и ружни периоди живота су оно што је направило сваког од нас“.
Приредио Срђан ЈОКАНОВИЋ