DEJVID DŽEJSON
Junak kultne serije „Mućke“ govori o sebi

Napunio je osamdeset godina, ali ne razmišlja o penziji. Ove godine trebalo bi da snimi jednu dokumentarnu seriju o Drugom svetskom ratu. I dalje ima dozvolu da vozi helikopter, a medicinske i letačke testove je i ove godine prošao sa najboljim ocenama.

– Jednog minuta imaš trideset pet, a sledećeg osamdeset godina – kaže glumac koji ne voli da ga podsećaju kako je nastupila „zima njegovog života“. – Previše je posla i zato ne primetiš kada godine prođu. Ipak, godine su, za mene, samo brojka, možda nisu za svakoga, ali jesu bar za nas koji smo još uvek tu. I koji još možemo da hodamo i plešemo.

Tokom vanrednih stanja prošle godine, svaki čas uvođenih zbog pandemije, Dejvid nije mnogo plesao. Malo je hodao, a više se dosađivao. Nije imao strpljenja ni da redovno ispisuje dnevničke beleške. To je bilo prvi put u njegovoj karijeri da su mu se obistinili najveći strahovi – da nema šta da radi!

„Bila je to teška godina za mene, ali ni izbliza užasna kao za mnoge druge koji su izgubili nekog bliskog ili sami preminuli zbog virusa. Ipak, morao sam da stavim to vreme u knjigu, jer korona utiče na sve nas, niko više nema normalan život, za sada“.

Glumac nije glumio, ali je radio ono što nije nikada ranije, jer je uvek prezirao nostalgiju i davao prednost sadašnjosti – gledao je sebe u svim epizodama serije „Mućke“. Iz tog „posla“ rodila se ideja da se podseti svoje prošlosti i doživljaja koje je imao tokom života i karijere. Pre svega lekcija koje je usput naučio.

Strah od slave

Uprkos slavi, Dejvid Džejson vodi povučeni život u londonskoj kući, sa drugom suprugom Džil Hinčklif i njihovom ćerkom Sofi (20). One ga svakodnevno podmlađuju, kaže Dejvid koji je upravo objavio svoju treću autobiografsku knjigu „Životne varke: lekcije koje sam naučio“. Prve dve bile su bestseleri – „Moj život“ (2013) i „Priče lakoćemo“ (2017). Prodate su u gotovo milion primeraka.

Prošlog februara, baš pre početka epidemije, prvi put je otišao na godišnji skup obožavalaca televizijske serije „Mućke“.

– Svih ovih godina činilo mi se da je reč o previše naduvanom događaju, nisam shvatao koliko je on važan za ljude. Mislio sam da je jedan od onih gde se sakupi nekoliko najvatrenijih obožavalaca serije kako bi pričali o njoj. Nisam znao da su „Mućke“ mnogima promenile život, da su uticale da se brojni gledaoci izvuku iz depresije i pronađu slamku spasa. Kada sam postao svestan toga, rešio sam da odem i zahvalim se svima za takvu vernost glavnim junacima, braći Troter, Del Boju i Rodniju. Ipak, iako mi je drago što su Troteri mnogima donela toliko radosti, u pojedinim trenucima mi je bilo previše zamorno da svakom ko me sretne na ulici pričam kako sam propao kroz šank ili nosio odelo Betmena u seriji.

Kaže da je njegova popularnost prilično specifična, kao dvosekli mač, jer ga ceo svet i dalje prepoznaje po ulozi Del Boja koji ga je proslavio pre gotovo četiri decenije:

– Vreme je uticalo na moj fizički izgled, a kada vidim Del Boja, ja zamišljam da sam to ja sada. Tako i gledaoci. Serija se stalno prikazuje i podseća i mene i njih kako sam nekada izgledao, a to nije baš često u ovom poslu i životu uopšte.

Dejvid i dalje ne voli da se pojavljuje u javnosti („na ulici hoće da se slikaju sa mnom, u restoranu mi daju salvetu da im se potpišem – nikada kraja“), ima strah od premijera i crvenih tepiha:

“Kada sam bio u mlađem školskom uzrastu, bio sam niži od vršnjaka, prilično stidljiv i sa nedostatkom samopouzdanja. Jedini način da sprečim ostale iz razreda ili kraja da me maltretiraju ili tuku bio je da postanem idiot, da pravim budalu od sebe. U početku, to mi je bio način preživljavanja, a kasnije je postalo moja druga priroda“.

Počeo je da radi u amaterskim glumačkim trupama zato što su mu omogućavale da bude druga osoba, ponekad osoba koja je duhovno i fizički jača od njega.

„Uvek mi je bilo neprijatno kada me ljudi prepoznaju na ulici. Posle pet decenija karijere još ne mogu da prihvatim toliki pritisak od ljudi koje zanima moja privatnost. Svoj život sam proveo skrivajući se iza uloga koje sam igrao. Zato mi je crveni tepih noćna mora, na njemu nema nikoga iza koga bih se sakrio!“

Ne plivaj uzvodno!

Škola mu nije išla, posle osnovne završio je zanat električara i počeo da radi. Sa dvadeset godina popravljao je struju, vozio motor i imao devojku sa kojom je verovao da će se oženiti. Ipak, jedne noći, vraćajući se od svoje devojke pomislio je da nije zadovoljan svojim životom. Hteo je više.

Dok je iste večeri stigao do svoje kuće, shvatio je da više i ne voli „devojku svog života“! Bilo mu je teško, nije znao šta će sa sobom, ali se osećao slobodnim. Roditelji su bili protiv toga da im i mlađi sin ide u glumce (sedam godina stariji Artur već se probijao u tom poslu), ali su prihvatili njegovo obećanje da će, ukoliko ne uspe tokom narednih pet godina, da se vrati  kablovima i utičnicama.

Prve dve godine bile su teške: pisao je bezbroj pisama, odlazio na isto toliko audicija, bez rezultata. Gotovo da je dosegao tačku depresije. Brat mu je obezbedio da krene sa glumom u provincijskim pozorišnim trupama koje su krstarile zemljom. Ali, Dejvid je uglavnom igrao sluge, baštovane i dosadne starce. Sa trideset godina sve mu se bilo smučilo. Svom agentu je rekao da mu je dosta humora i farsi, nadao se da će postati član nekog ozbiljnog pozorišta.

– Agent mi je odgovorio: “Nemoj da pokušavaš da plivaš uzvodno. Imaš ovoliko posla zato što si talentovan za komediju, a komedija je najteži glumački žanr. Jednog dana moći ćeš da postavljaš uslove, a do tada ne idi direktno na talase“. Bio je to dobar savet koji sam, srećom, poslušao.

U ovoj knjizi možda ima malo više anegdota vezanih za snimanje „Mućki“ (od 1981. do 1991. plus dvadesetak specijalnih epizoda koje su se radile do 2003), ali postoje i delovi u kojima iskreno govori o svojim razočaranjima, kao kada je dobio glavnu ulogu u seriji „Tatina vojska“, pa je posle dva sata izgubio pošto su producenti našli drugog glumca. Ili kada ga stari prijatelji i kolege, Teri Džons, Mejkl Pelin i Erik Ajdl, nisu pozvali da sa njima bude deo „Letećeg cirkusa Monti Pajtona“. Ipak, vidimo kako ga je jedna uloga vodila do druge, a kako su ga neke druge dovele i do sadašnje supruge i ćerke.

„U prve dve moje ispovesti želeo sam da sa čitaocima podelim priče iz mog života, a sa novom knjigom da ispričam o lekcijama koje sam naučio, o tome kako sanjati velike snove, kako biti vredan i odgovoran, a pri tom ne propasti kroz šank u kafiću. Tokom života i karijere dobijao sam svakakve savete i učio od velikih i talentovanih ljudi, a uloge koje sam imao naučile su me lekcijama koje prevazilaze glumu ili televiziju. Stekao sam veliko iskustvo kada se radi o prijateljstvu, ambiciji, uspehu, neuspehu, sreći i nesrećama“!

Smrt  prve supruge

Dugo je odbijao ponude izdavača da napiše svoje uspomene zato što su mu svi tražili i intrige iz sveta poznatih ili sočne, intimne detalje iz njegovog života. „Izvesni delovi života moraju da ostanu privatni“, kaže glumac. U sve tri knjige dominatno osećanje je optimizam. Čak i kada naiđemo na tužne delove,u kojima piše o teškim trenucima, ne zadržava se mnogo na njima.

Najvažniji takav period njegovog života bio je 1995. kada mu je od raka dojke umrla prva supruga. Učiteljicu, a potom i glumicu, Mifani Telog upoznao je 1977. posle izvođenja jedne pozorišne predstave u gradu Kardifu. Mifani je već bila srednje poznata.

„Odmah smo se zbližili, počeli da živimo zajedno i proveli osamnaest srećnih godina“.

Kroz svoje tri ispovesti Dejvid priča o tome kako su bili teški trenuci nakon što su supruga i on saznali za dijagnozu:

– Suze. Možete da zamislite. Doktor je rekao da bi trebalo da odstrani dojke, jer zračenje ne može da pomogne. To je bilo teško za oboje. Nismo nikada imali iskustvo sa takvom bolešću, to je bila sasvim drugačija stvarnost na koju je trebalo da se naviknemo. Uprkos terapiji, morala je  da ide na bolničko lečenje. Svakodnevno sam je posećivao, ali često ne bi bila svesna mog prisustva. Onda se dogodilo nešto neobično. Par sati pre nego što će izdahnuti, tražila je papir i olovku i napisala je šta bi volela da od njenih stvari dobije svako od prijatelja i rodbine. Kao da joj se svest vratila samo da bi to obavila, kao da je znala da smrt dolazi. Taj događaj mi je, ne odmah već kasnije, doneo nekakvu utehu da je umrla srećna.

Iz Dejvidovih knjiga saznajemo da je glumac imao brata blizanca koji je umro na porođaju. „ali jedino sam ja izašao živ iz majčinog stomaka“.

„Rođen sam 2. februara 1940. godine, pet meseci pošto je izbio Drugi svetski rat. Iako rat nije imao veze sa mnom, nemački borbeni avioni su me stalno tražili. Sećam se kako nam se kuća tresla, a ja pitao majku šta se to događa? Privila me je uz sebe i rekla – to samo Bog premešta nameštaj. Moj stariji brat Artur već je bio evakuisan na selo, ali ja sam bio suviše mali tako da sam najranije detinjstvo proveo u razrušenom severnom Londonu. Imao sam dečju gas-masku koju smo dugo posle rata čuvali u kući i pogled na nju mi je uvek izazivao nelagodu i jezu“.

Otac ovog ratnog deteta radio je kao čuvar na ribljoj pijaci: “Na poslu je Artur bio šaljivdžija i svi su ga voleli, tako je verovatno pokušavao da svoj dosadni posao učini podnošljivim. Ali, kod kuće je bio strog i bolje je bilo ne stajati mu na put. Istovremeno obožavao je i poštovao moju majku, jer je bio svestan da je ona bila mozak koji je držao porodicu“.

Najsrećniji dan života

Majka Olven radila je kao čistačica.

„Moja mama bila je bistra i pričljiva, volela je ogovaranja, ali ponekad bi pogrešno upotrebljavala reči, što je bilo smešno. Rodom je iz Velsa, što znači da je lepo pevala. Sećam se da sam se umiljavao kod nje na fotelji tokom mračnih zimskih popodneva, samo nas dvoje. Vatra je gorela, sneg je padao u dvorištu, a ona mi je pevala božićne pesme.Takvo fizičko pokazivanje bliskosti bilo je retko kod nas, ne samo u našem domu, već u društvu tog doba. I bez toga su deca osećala da su voljena“.

Dejvidov sedam godina stariji brat Artur dobio je ime po ocu:

– On je bio prvi glumac u porodici. Pošto se vratio sa odsluženja vojnog roka upisao se na Kraljevsku dramsku akademiju. Sećam se kako se šira porodica okupila u našoj kući da sluša Artura u njegovoj prvoj ulozi, u Bi-Bi-Sijevoj radio drami „Dnevnik gospođe Dejl“. Artur mi je, kada sam počinjao, omogućio da napravim proboj u pozorištu, a život je okrenuo pun krug onog trenutka kada sam ga ja, tri decenije kasnije, preporučio za ulogu u kriminalističkoj seriji „Frostov pristup“ u kojoj sam igrao glavnu ulogu.

Sadašnja Dejvidova supruga Džil radila je kao organizator u Televiziji Jorkšir u gradu Lidsu. Tamo su se upoznali:

– Priznala mi je kasnije da je čim me je ugledala osetila žmarce dok joj je glas u glavi govorio „ovaj čovek će ti promeniti život“. Druga stvar koju je pomislila kada me je videla bila je da sam jako usamljen, što je bila istina. U to vreme nismo ni blizu bili pomisli da bi mogli da živimo zajedno. Ona je dvadeset godina mlađa od mene, živeli smo udaljeno jedno od drugog, a ja sam, uz sve to, i dalje bio utučen zbog smrti svoje žene. Ipak, posao nas je zbližio i prijateljstvo je preraslo u ljubav.

Par je najpre 2000. dobio ćerku, a venčali su se tek pet godina kasnije, dan pre nego što je Dejvid imao prijem kod kraljice gde je trebalo da mu dodeli titulu „ser“.

„Često smo pričali o venčanju, ali bi se ispred konkretnih planova uvek nešto isprečilo. Moje odlikovanje je na prečac promenilo tu stvar, jer Džil nije želela u Bakingemsku palatu da ide kao neudata majka. To je bio najsrećniji dan mog života: u roku od dvadeset i četiri sata postao sam oženjen čovek i vitez, odnosno ser“.

Da li bi Dejvid Džejson išta promenio u svom životu kada bi imao čarobni štap?

„Da me je to neko pitao na početku karijere, verovatno bih rekao da želim da budem filmska zvezda ili član Narodnog pozorišta. Kasnije, kada su mi roditelji umrli, što sam teško podneo, pomislio bih da mi čarobni štap treba jedino da njih vratim u život. Ipak, bilo bi previše lako reći da hoću da se rešim svih trenutaka i događaja koji su mi bili teški. Lepi i ružni periodi života su ono što je napravilo svakog od nas“.

 

Priredio Srđan JOKANOVIĆ