У току трајања самога рата показана је одређена брига о инвалидима. Српска влада је у Бизерти формирала Инвалидски одред у којем су инвалиди обучавани за различите занате. Бригу о инвалидима водило је Министарство војно преко Команде резервних трупа. Тако је 1917. године започела са радом школа за описмењавање инвалида, као и обука у занатским радионицама. Међутим, када се рат завршио и створила нова држава, одговорност власти за социјални положај инвалида је такорећи заборављена. Краљевина СХС (Југославија) никада није утврдила број ратних инвалида. Према проценама, било их је око пет стотина хиљада, а од тог броја само десетaк одсто је било евидентирано. Непосредно после рата донет је Закон о помоћи невољнима у рату, али се њиме није битно решио социјални статус ратних инвалида, нити су укључени у друштвени и привредни живот.
Висина накнаде, која је каснила и по годину дана, више је била милостиња него достојанствена помоћ инвалидима да обезбеде себи и породици нешто пристојнији живот. Сви остали облици бриге – школовање, здравствена заштита, бањско лечење, запослење, такорећи нису постојали. Више од 15.000 војника српске војске изгубило је једну или обе ноге током рата. У целој Србији није било фабрике за израду помагала. Једина помоћ стизала је од америчког Црвеног крста који је помагао у изради протеза за инвалиде. За добијање ортопедских помагала чекало се годинама. У свим већим градовима тадашње Србије, посебно, Београду, могли су се срести инвалиди који просе и живе у крајњој беди.
Рат га је начинио богаљем. Судбина му доделила несрећу да је кроз цео живот дели са онима које воли. До тога часа имао је још мало наде у бољи живот. Био је изван себе баш као и оног часа кад су га добри људи обасули новцем мислећи да је просјак. Са сузама у очима посматрао је решење Инвалидског суда:
„Стеван Трипковић, добровољац из села Бањице, оглашује се за ратног инвалида са 70% неспособности услед ампутације десне ноге у средњем делу бутине. Годишња инвалида 360 динара“.
–Динар дневно – очајно је узвикнуо Стеван!
То га врати страшном ужасу. Страх му пређе у гнев. Он виде себе како стоји испружене руке и тражи милостињу. Бол и очај обузеше га. Дуго се у њему борила стварност са поносом. Понос је био побеђен, али је бол постајала већа. Настао је тренутак слабости. Жртвовао је понос за оне које воли.
Тако су пролазили дани, месеци, године. Нестало је уздаха и суза. И све то збрисало је време и бацило у заборав. Бурни живот велеграда и хука лимузина заменили су све. Наступио је судњи час за Стевана. Инвалиднина мала, милостиње све мање. Чак нимало. Последње дане враћао се кући без иједне испрошене паре.
Приредио Срђан ЈОКАНОВИЋ
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању