„Рат је најгоре људско достигнуће“, рекао је Првослав Плавшић, психолог и унук једног од добровољаца у Првом светском рату. Поводом једног века од овог, првог глобалног сукоба народа, културолог Димитрије Вујадиновић написао је четири књиге о темама за које сматра да су биле кључне у време и после рата. То су: „Хлеб у Великом рату“, „Српкиња, хероина Великог рата“ и „Деца у Великом рату“ (коаутор са др Видојем Голубовићем) и ова најновија, управо објављена: „Заборављени хероји Првог светског рата“.
– За мене је цео српски народ био херој, од војника и официра на фронту, преко лекара и болничарки, до жена, девојака, стараца и деце који су остали код куће и трпели нечувени терор окупатора – објашњава Вујадиновић. – Многи од њих нису дочекали крај рата. Убрзо после завршетка борби и стварања Краљевине СХС показало се да у тој заједничкој држави српске жртве и одрицање од сопствене државности нису постављени и цењени као вредност која се поштује.
Тако се десио заборав.
– Ја нисам историчар, а темељ мојих истраживања, већ дужи низ година, јесте култура памћења која гледа унапред. Књиге су мој скромни допринос незабораву на наше претке, на њихове идеале и заблуде, и он се првенствено темељи на непосредним сећањима и судбинама конкретних људи. У књизи сам затражио одговоре на неколико основних питања: ко су били хероји Великог рата и каква је судбина преживелих, посебно удовица, сирочади и инвалида после Великог рата? Да ли су најплеменитији идеали, који су их водили кроз битке или храбрили да издрже терор окупатора, били вредновани и уграђени у темеље новостворене државе?
Што се тиче документације коју је користио, то су првенствено дневници, књижевна дела и записи самих учесника, као молбе за помоћ упућене државним органима и друга архивска документа преживелих бораца, удовица и сирочади.
– Посебно сам истраживачки, али и емотивно, доживео књиге: „Гробље без крстова“ Мирослава Голубовића, „Дан шести“ Растка Петровића, „Деветсто петнаеста“ Бранислава Нушића, „Утисци из рата једног седамнаестогодишњег српског добровољца“ Едуара Петровића и, свакако, „Чујте, Срби“ Арчибалда Рајса. Ко данас још чита ове књиге?
Пише Срђан ЈОКАНОВИЋ
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању