Какви су ломови задесили малу белу заједницу Африканера, некада господара живота и смрти у расно подељеној земљи, приказује нам тамошњи редитељ Етијен Калос у филму „Жетеоци“. за наш лист причао је и о ломовима у својој породици, још откако му је прадеда из грчке пешке кренуо на други крај света
Његова каријера није задивљујућа – тек четири кратка филма има за собом, мада су они освојили и три лепе награде на светским фестивалима, укључујући и „Златног лава“ у Венецији. Задивљујућа је тема Калосовог првог дугометражног играног филма који је ове године снимио. „Жетеоци“ на сасвим нови начин у оквирима јужноафричке кинематографије поставља проблеме времена након колонијализма и владавине расне подвојености.
Етијен Калос (45) није у први план истакао уобичајене проблеме између белог и црног становништва у тој земљи, већ оне унутар Африканера, некада владајуће, беле мањине, потомака холандских досељеника који су још у 16. столећу стигли на крајњи југ континента. Након четврт века крхке демократије у Јужноафричкој Републици, откада је укинут расистички систем апартхејд, данас још има много остатака тешке прошлости у тамошњем друштву где се све чешће догађају неразјашњена убиства белих фармера. Радња се дешава у провинцији Фри Стејт (Слободна Држава), где је филм и сниман. Драматични и потресни догађаји одигравају се у идиличном окружењу житних поља, пропланака, фарми, цркава и планина у измаглици.
Та земља је увек била упориште Африканера, беле мањине која је успоставила расистички режим на крајњем југу Африке. Свака фарма је изолована и далеко од друге, свет за себе, са решеткама на прозорима, чији су власник и његова породица опседнути мушком снагом и храброшћу. На почетку филма мајка породице, прилично верски ригидна, каже: „Тако нас је мало остало“, мислећи на потомке првих белих досељеника. И наставља, изговарајући молитву: „Господе, учини његову крв јаком, ојачај његово семе…“. Мисли на свог сина Јана у кога има мање поверења него у Господа да ће одржати фарму и продужити живот породице.
Једног дана, мајка у породицу доводи дечака Питера, истог годишта као њен син Јано. Питер је сироче проблематичне прошлости и понашања иидеја је да се у овој конзервативној породици „изведе на прави пут“ како заједница Африканера не би изгубила још једног члана. Замолила јеЈана да придошлицу прихвати као рођеног брата, али два дечака почињу борбу за родитељску љубав и наследни трон. Религиозна, политичка и сексуална уверења те, до тада „срећне“, породице су на искушењу.
Изузетну причу о прилично непознатим аспектима живота далеке земље гледао сам пролетос на Канском фестивалу, где сам упознао и њеног аутора Етијена Калоса. Открио ми је, за почетак, да је овај филм делимично заснован на његовим животним искуствима.
– Рођен и одрастао у Јужноафричкој Републици као прва генерација имиграната из Грчке. Више него друштвено-политичке прилике желео сам да истражујем те пределе и тамошњи начин живота. Богат крај, житница целе земље, а подељен, растрзан и несрећан због наслеђа прошлости и сукоба који су се ту догодили. Колико историја, толико и географија, формирали су идентитет народа у тој провинцији. Са друге стране, хтео сам да покажем како сам се ја осећао док сам одрастао тамо, не припадајући својој породици, својој заједници, својој култури и свом телу.
Наставак прочитајте у броју 3118.