У Нови Сад је стигао са изгубљеним пртљагом, у кратком сакоу који је добио на аеродрому. Кофере и своје ствари није видео до краја боравка у Србији. И то ће постати једна од важних лекција домаћинима на његовом предавању.
Манву Квон је завршио студије филма, са веома компликованим насловом дипломског рада који је још компликованије превести, али говори о вези емоција, мозга и гледања филмова. Касније је био и новинар, а већ деценијама професор на катедри за медије унииверзитета Кунгсанг. У својој колекцији у канцеларији има више од три хиљаде филмова на дисковима. На Нови Сад филм фестивал дошао је на позив свог пријатеља Милете Поштића који је пре много година био гостујући професор на истом универзитету.
Гост из Јужне Кореје одржао је занимљиво предавање о одрживости филмских фестивала, наводећи примере оног њиховог у Бусану који је управо почетком октобра прославио 28. рођендан. Несебично је делио искуства која су он и његове колеге доживели за све то време. Има утисак да Нови Сад има доста сличности са Бусаном. Предавање је било живо, занимљиво, обогаћено духовитим примдбама и анегдотама, а наставили смо га разговором за „Илустровану Политику“ управо на тему – како створити и одржати успешан филмски фестивал.
Како сте дошли на идеју о покретању фестивала?
– Универзитет на коме предајем налази се у Бусану, а као што, можда, знате већина престижних универзитета Јужне Кореје смештена је у главном граду Сеулу. Код нас је ситуација другачија него у другим земљама у окружењу. Шангај је пословни, а Пекинг политички центар Кине. У Вијетнаму је Ханој политички, а Хо Ши Мин економски центар. У Јужној Кореји су и политика и економија и култура сконцетрисани у Сеулу који се налази у средишту земље, на реци Хан. За разлику од Сеула, Бусан нема ништа, осим океана испред и планина иза себе. И најбоље филмске школе смештене су у Сеулу. Кунгсанг је приватни универзитет са дугом традицијом и на њему предају професори који су завршили најбоље студије у Сеулу. Сви ми доста путујемо по светским фестивалима и тако смо дошли на идеју да и ми у Бусану направимо један сличан, али не исти. Императив је био да буде другачији од осталих. До тада смо у Јужној Кореји имали само доделу националних филмских награда, а ми смо решили да направимо фестивал, и то међународни.
Неком смркне, неком сване
Почели сте ни од чега?
– Баш тако, као и ви овде са првим Нови Сад филм фестивалом. Само заљубљеници у филм и неколико филмова које смо имали на располагању. Размишљали смо шта Бусан може да понуди: планине, јако лепу марину и дугачку обалу. Ставили смо велико платно на плажу и хиљаде јефтиних пластичних столица. Знали смо да не желимо да се програмски такмичимо са другим светским фестивалима и зато смо се окренули филмовима из Африке и Азије. У то време, пре тридесет година, најважнији азијски филмски фестивал био је у Хонг Конгу, али се у међувремену политичка ситуација променила, Хонг Конг је престао да буде под влашћу Велике Британије и постао је део Кине. За њих је то било лоше, али за нас добро. Неколико година смо били на плажи, а онда смо схватили да нам је на плажи мало хладно. Шалим се, али створили смо током наредних година прави филмски центар са биоскопом на отвореном за пет хиљада људи и затворени синеплекс са четири сале које имају између 300 и 500 седишта. До данас смо обезбедили шездесет дворана у целом граду.
Све је то лепо, али одакле новац за фестивал?
– Градоначелник Бусана је одиграо пресудну улогу. Знали смо да нам треба државни новац и размишљали смо како да га убедимо да нам је фестивал потребан. Схватили смо да је најбоље да и сам доживи оно што смо ми искусили боравећи на фестивалима у свету, да их лично види. Послали смо га на пут око света. Такође, понудили смо му да то не буде само фестивал, већ и филмски маркет за куповину и продају, затим да се у све укључи и туризам. Направили смо мастерплан за првих двадесет година развоја који је укључивао и оснивање филмског музеја покретање маркета и друге ствари. Тај мастерплан је јако важан, он укључује структуру фестивала и трошкова, правце развоја, историју и традицију Бусана, повезивање свега тога и за прављење тог плана добили смо од градоначелника чак милион долара. Толико је то било важно, а укључили смо све могуће стручњаке у његову израду. Нови Сад неће моћи без таквог мастерплана такође. Онда смо нашли и стратешког партнера, а то је била компанија „Самсунг“. Бусан има четири милиона становника, други је по величини у Кореји, као што је Нови Сад у Србији, што значи да је више флексибилан као средина од великих градова. Искористите то.
Можда можете да учествујетеи Ви у изради новосадског мастерплана?
– Не верујем, јер знам много о историји Југославије из времена монархије па комунизма, али сада се та држава растурила на шест земаља. То кажем јер све те податке треба имати и анализирати да би се направио добар мастерплан. Ми из Бусан филм фестивала обилазимо око две стотине фестивала широм света сваке године и подносимо извештаје, стварамо везе и успех нашег филма у свету је резултат тог рада. У свакој од република бивше Југославије имате фестивал. Пула у Хрватској је славила седамдесет година. Друга земља, а исти језик као овде. Ту је Сарајево. Не треба да се преклапате ни терминима ни концепцијом, већ да се повезујете и сарађујете. Треба вам оригинални модел. Ми имамо океан, ви имате Дунав, искористите то. Видим да имате страст, само треба размишљати и радити и новац ће доћи. Користите ваше политичаре, одведите их у Бусан да виде наше искуство. Што да Нови Сад и Бусан не постану братски градови, да се озваниче сарадња и везе? Али, мастерплан пре свега. Без њега, трошење новца је узалудно.
Како се фестивал развијао?
– Прве године је буџет био милион долара а временом је растао. Али, нисмо желели да потрошимо више новца пореских обвезника и зато смо све више рачунали на спонзоре и уплату продуцентских кућа и учесника фестивала у виду регистрације за учешће на фестивалу. Данас од града добијамо шест милиона долара сваке године за фестивал, један милион од државе, а још четири од спонзора и то је наш буџет. Кан, рецимо, има готово четрдест милиона сваке године да направи фестивал. Изградили смо велики Центар за филм, затим музеј, основали Филмску комисију и захваљујући оном мастерплану постигли смо да се све важније институције везане за филм и видео преселе из Сеула у Бусан и данас је сва филмска, па и културна моћ Јужне Кореје смештена у Бусану. Пре пет година је мастерплан приведен крају и све смо постигли што смо у њему зацртали. Моја идеја је да и ми повећамо цену учешћа на фестивалу јер је мала у односу на оне у Европи и Америци. Пословни скупови и конференције су, по мени, важни колико и сами филмови, ако не и важнији.
Срце и мозак
Па филмаџије би могле да се наљуте због тих речи?
– Филмови су лице нашег фестивала, али маркет је срце и мозак, ми морамо да зарадимо новац да бисмо направили фестивал. Редитељи имају страст и емоције које улажу у своју уметност и не мисле о новцу, колико та уметност кошта, ко ће то да плати. Наредних двадесет година Бусан фестивал неће пратити само своје срце већ још више разум односно новац. Редитељи се увек буне због тога. Емоције су важне али новац мора да се заради. Али, Нови Сад прво треба да изгради име са филмовима па онда да крене у зараду новца. И ми смо увели маркет тек после десет година постојања фестивала. Овде сам да вас подучим како да не направите исте грешке.
Које би лекције још могли да нам дате, како да не грешимо?
– Немојте све да стављате на аналогну технику, дигитални свет је велики, морате да имате више платформи на којима ће се фестивал одигравати. Данас се све успешне корејске серије заснивају на садржају који се налази на Интернету. У Новом Саду сам за ових пар дана видео само ентузијасте аналогног филма. Знате, ми смо некада користили само филмске траке компаније „Фуџи“ које више не постоје. Они су нестали у дигиталној промени света, а фестивал је опстао. На то морате да мислите. Данас се пола живота одиграва на мобилним телефонима. Размишљајте о томе. У оквиру нашег фестивала имамо и забавни део са видео играма. То је намењено пословним људима који су ради бизниса дошли на фестивал, да се после напорног дана одморе. Имамо и маркет реклама, све је под једним кровом. Произвођачи видео игара све више долазе на фестивал.
Неки би рекао да је лако вама са толиким буџетом…
– Није ствар у количини новца, и ми сваке године имамо проблем са мањком пара. Наша грешка је што имамо велику администрацију и четрдесет запослених у фестивалу поред којих унајмљујемо још двеста сарадника сваке године. Видим да Нови Сад филм фестивал нема стално запослених и то је добро. Треба да користите људе са стране и стручне агенције које већ постоје. Фестивал не треба све да ради сам. Рецимо презентација фестивала: зашто да бринете о томе, нека то ради неко други. Позивнице су важне, али зашто да се ви бавите тиме када постоје фирме које то раде. Исто је и са визама, авионским картама… Мени су изгубили пртљаг и то се у Бусану не би никада догодило. Наш екстерни тим за госте све сређује, чак и превоз од аеродрома до фестивала. Мене овде, ни аеродром у Београду ни авио-компанија, нису ниједном звали да ми кажу где ми је пртљаг, овде код вас то нико не ради.
Ви посебну пажњу посвећујете гостима?
– Важно је позвати бар једну или две важне особе сваке године. Ко је важна особа за фестивал, то треба да размислите. Чак и да потрошите пола буџета за ту једну важну особу може да се исплати ако добро осмислите стратегију. Важан је Кански фестивал, значи важан је његов директор. Зовите га. Следеће године Берлин. Разлика између наша два фестивала је што је новосадски такмичарски, а Бусан није. Људи код нас долазе да гледају филмове и уживају, не да се надмећу. Ми у Бусан зовемо редитеље из Кине, Малезије, Тајланда, Африке и дајемо им нетакмичарске почасне награде. Са Бусаном у биографији лакше стижу у Берлин или Кан. Млади редитељи у Бусану могу да сретну људе са тих великих фестивала.У Бусану се стварају везе и послови, ту се зачињу хитови као што је серија „Игре лигњи“ чија је једна епизода коштала десет милиона долара. Али вредело је. Данас амерички „Нетфликс“ годишње у Кореји снима двеста филмова и серија. Привукли смо их нашем тржишту.
Сеча руководства
Како конкретно млади аутори профитирају од доласка у Бусан?
– Сваки инвеститор долази на фестивал са најмање пет милиона долара, а ове године их је било 25. Они имају обавезу да помажу младе ауторе, да склапају уговоре и заузврат да уживају у коктелима и на плажи и друже се са звездама. Три дана после састанка са продуцентима и ауторима морају да одговоре да ли улажу новац у њихову идеју или не и зашто. Припремамо се да једне године представимо бившу Југославију у Бусану.
Пет милиона долара за коктел и плес са Жилијет Бинош?
– Европска и азијска култура су другачије. Јуче смо имали ручак, веома формалан, а код нас су сви заједно, за истим столом. Овде су сви су били у сакоима, строгим оделима. То је у реду за свечано отварање али после… скидају се шминка и костими и излази напоље, ужива у храни на улици. Наш бивши директор је умео да прави коктеле и то је лично чинио за наше важне госте. Ми нудимо то искуство заједништва целог дана, водимо госте у обилазак храмова, на рибљу пијацу… и следеће године не морамо да их зовемо, сами желе да дођу. И доводе своје пословне партнере и колеге да исто то доживе, да се проведу. Жилијет Бинош нам је дошла само да би играла на плесном подиујуму. Ми сваког госта прихватамо као породицу, то је важно, свако треба да се тако осећа. После двадесет година требало нам је нешто више од пријатељства и филма. Почели смо да позивамо музичке звезде и продуценте. Много тога можете да укључите у филмски фестивал. Када сам то предложио пре двадесет година нико није разумео. Сада разумеју.
Била је и велика афера око бившег директора који је дао оставку, шта се десило?
– Он је један од оснивача фестивала. Завршио је најбољу филмску школу у Сеулу а онда дошао код нас као професор. Један часопис је покренуо ту аферу о томе како је он на фестивалу запошљавао своје колеге са студија и да је тиме приватизовао фестивал. Није против закона али није ни етички. И дао је оставку. Онда су сви из управног одбора поднели оставке и сви директори и изабрали смо једног редитеља који је радио у уметничком програму да буде вршилац дужности фестивала. Тако смо ушли у овај 28. фестивал без иједног директора и све иде по плану. Публика и аутори не примећују разлику. Током октобра изабраћемо нови управни одбор и директоре.
Текст и фотографије Срђан Јокановић