КУЛТУРОЛОГ ДР МИРОСЛАВ ЦОЛИЋ
Ка критичкој револуционарној педагогији

Недавно су академској заједници представљене Ваше монографије Ка критичкој револуционарној педагогији и Образовање и савремено друштво, у издању Дома културе „Студентски град. Шта нам можете рећи о овим књигама?

– Ове књиге покушавају да одговоре на древно питање које је пољски филозоф и теоретичар образовања Богдан Суходолски само реактуализовао, а то је: како помирити педагогију егзистенције образовања за живот, са педагогијом есенције, или формирања људске личности, без које овог првог нема, или га нема на смисаон и срећан начин за појединца и друштво? У фокусу разматрања је, заправо, критичка педагогија бразилског педагога и едукатора Паула Фреиреа, аутора значајне студије „Педагогија потлачених“ (1968). Ова критичка педагогија представља образовну теорију и праксу подучавања и учења, а које су у функцији политичке борбе за побијање и трансформацију доминантних репресивних друштвених наратива стварањем друштва једнаких. Таква педагогија указује на потребу за активном, критичком и дијалошком акцијом у и ка реалности, са циљем разумевања историје као привременог стања подложног сталним променама.

Каква је то револуционарна критичка педагогија?

– Синтагму револуционарна критичка педагогија прва је употребила британски педагог Паола Алман (Paula Allman), подразумевајући правац мишљења који ослобађа једну врсту бескомпромисне критике концепта неолиберализма и империјализма, како економског, тако и милитаристичког. Ваљало би подсетити да другу половину 20. века обележава више концепција васпитања и образовања, које настају у различитим деловима света. У педагошкој теорији препознате су као друштвено-критичке или антипедагошке концепције. Водећи заговорници оваквих концепција били су: Пауло Фреире, Иван Илич, Богдан Суходолски. Дакле, циљеви друштвено-критичке концепције јесу хуманистичке, демократске, антиимперијалне и антимилитаристичке оријентације. Настале су као супротност васпитању које прилагођава човека друштву инхибирајући властите човекове способности и потребе, као и супротност манипулативном карактеру тог васпитања, прописаним нормама, ауторитарности и неслободи. Уједно, ове концепције јесу критика (као и реакција) конвенционалног васпитања и образовања, који не одговарају културној збиљи и вредностима животне стварности, нити стварним захтевима развоја. Заправо, ова педагогија за ослобођење, како се често другачије назива, инсистира на слободи самоостваривања личности, равноправности у образовању, развоју критичке свести, идејама које ће послужити развоју слободнијег, хуманијег друштва. Њихова примена је нарочито нужна данас када је свеприсутна и очигледна дисоцијација образовања и васпитања: образовање (Bildung) се своди на такозвано утилитарно образовање – обучавање (Ausbildung), односно на професионалну обуку – vocational training (како то назива амерички књижевник Тони Кушнер), а васпитање, у класичном смислу, бива замењено рационализацијом разних менаџерских стратегија које доводе до профита, а не до стварања праведног и хуманог друштва.

 

Пише Невена Милетић Сарић

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању