Сергеј Савчук је редитељ. Белорус. Један од малобројних припадника тог народа у Србији. Супруга му је позната кикиндска пијанисткиња Ела Банковић Савчук. Одлучили су да оснују породицу у Кикинди и одатле наставе да граде своје уметничке каријере. Имају ћерку и наводе да је тај град идеално место за одрастање деце.
У разговору за „Илустровану” Сергеј на прилично добром српском језику описује свој животни пут који га је довео у Кикинду.
– Рођен сам 1981. у граду Бресту на пољско-белоруској граници. Живео сам у том граду скоро тридесет година и онда ми је одједном то досадило (смех), зато што сам хтео да будем део уметничког света, али у том малом граду нисам имао прилику да се искажем. Додуше, од малена сам ишао на уметничке радионице и био члан дечјих позоришта. Мислио сам да ћу постати глумац, али после сам се ипак одлучио за режију. Свој уметнички пут сам зато покушао да пронађем у већој средини, у Москви, приповеда Сергеј и додаје да му уопште није било лако да дође до Москве и било је момената кад је пожелео да се врати кући, али је имао срећу да добије улогу у једном серијском пројекту. Тај првенац га је охрабрио у уверењу да је на правом путу. Није имао никог искуства у филмском свету и почео је као статиста, да би убрзо постао клапер, а временом је добијао све изазовније и веће филмске задатке.
Тада се у ову филмску причу уплео и господин случај, који је изрежирао љубавни заплет. О томе Сергеј са нескривеном словенском сетом и поносом у гласу приповеда.
– Сећам се добро тог маја у Москви. Било је веома ружно време, киша и тмурно, као овде у новембру. Позвао сам друга да, упркос хладноћи, изађемо у град. Изашли смо и седели код чувене фонтане „Адам и Ева“ и друг ми рече након неког времена да му је досадно и да кренемо кући, а ја, као да сам имао неки предосећај да ће ми се нешто лепо догодити, рекох му да останемо. Тада, по том кијамету, на улици није било ни пса, али, већ после два минута прилази ми нека група људи. Најпре зачух неки мени близак, али не и скроз разумљив језик, а потом почеше да говоре енглески и замолише ме да их фотографишем. Ја их упитах на руском којим су језиком малочас говорили? Они ми рекоше – српски. Наводи да је целог живота сматрао Србију братском земљом и како су у његовој родној Белорусији саосећали и патили с нама кад су 1999. бомбардовали тадашњу Југославију.
Пише Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању