Ред сунца, па ред кише. Када се површина воде умири од капи које је избомбардују са висина, кроз сиво-плаве облаке пробије се сунце, па проспе зраке на стакласту равну површину, безуспешно покушавајући да их прогура у дубину. Да докучи шта крију воде Обедске баре.
Онда су ту глатку површину засекли мотори катамарана. Лагано, као да води рачуна о сваком детаљу, да никога и ништа не повреди нити било шта поремети, у једносатну вожњу посетиоце води Јовица Николић. Он је овде све. И домаћин, и водич и возач катамарана.
– Локвањи касне бар месец дана, сада би поред сваког зеленог листа требао да буде цвет, а видите како их је мало – започиње причу Цаца, како му је надимак. – А вода је опет пожурила. Она би требало да буде у висини оног дрвета, јер ово је водостај какав је обично половином јуна. Нешто чудно се десило. Било је воде нормалне за ово доба године, али је некако пребрзо отекла.
Из релативно узаног канала катамаран излази на леп, широк воденени пут. Јовица прича како је Обедска бара својом лепотом пре безмало век и по научницима и властима привукла пажњу. Тако је актом аустроугарског Двора 1874. године стављена под заштиту као царско ловиште.
– Ето, само је амерички Јелоустоун у свету заштићен пре наше Баре – износи податак Јовица. – Иначе, од 1919. овај простор је као своје ловиште заштитила династија Карађорђевић, па је 1951. заштићен као природни резерват, а 1993. Бара добија статус специјалног резервата природе.
Широк је овај водени пут, дубок каже домаћин око три метра. Са стране притисла трска. Јовица прича како је раније није било оволико и како је ова водена површина била далеко шира.
– Мештани околних села су брали трску, те је тако било добро и њима и Бари – каже. – Сада је све што постоји заштићено. Нема брања биља, нема лова. На строго одређеним местима дозвољен је риболов, али се води рачуна о томе колики је и који излов. Дневна дозвола је хиљаду динара, а може да се улови, односно однесе до пет килограма рибе. Највише се лови бабушка, штука и шаран.
Са леве стране уз трску мирује чамац. Тројица пецароша забацила штапове.
– Вероватно ће сада мало да нас критикују што ћемо да им узнемиримо рибу – шали се Јовица. – Ма не, неће, то су наши стари знанци. Редовни пецароши.
Клизи катамаран, мили, Јовица тек повремено дода гас, тек толико да се не заустави. А десило би се то, јер је површина пуна воденог биља.
– Има траве, расте што би се рекло, као из воде – казује и гледа позади ка моторима. – Недавно ми је једну елису скинула трава. Ма, само је смакла, као да је није ни било.
Текст и фотографије Огњан Радуловић