Кад на Источну Србију падне први снег: предели као из бајке

На пропланку изнад мана-стира Раваница, а преко пута који води ка Сењу и даље Ћуприји, самује јед-на дивља крушка. Одатле се види читав комплекс Лазареве задужбине, али и трагови снега што се беле поред потока који из пећи-не тече. Још није стегло како уме у овом делу Србије. Зна добро да напада у шуми којом вијуга пут ка Сењском руднику и даље ка Па-суљанским ливадама.Стогови сена поређани покрај пута. Лево, окружена дебелим зидовима и остацима кула, врата за намернике отворила црква посвеће-на Светом Вазнесењу Господњем. У њој, са десне стране од улаза леже мошти ктитора, кнеза Лазара. Историјски списи веле да је задуж-бину подигао између седамдесетих и осамдесетих година четрнаестог века. А у једном старом рукопису о овом храму пише: „Подиже из темеља храм у славу Вазнесења Господњег врло висок и леп, утврди га на четири стуба и озари га живо-писом… украси га златом и обичним украсом; обдари га богато разним сасудима сребрним и позлаћеним… Огради га градом и утврди га са седам кула; сагради трпезарију… са-зида ћелије и прилепи их уз зид као птичија гнезда… Сагради и други храм који лежи на источној страни у подгорју тога места… и поди-же болнице за болесне монахе, за странце и раслабљене“.Неколико десетина метара напред је конак. Поред њега путељак води ка пећини. Чим се пређе поток, ето огромног улаза. Унутра се може, али само првих педесетак метара. Заправо, толико је безбедно. Даље је више него ризично. А и тих првих педесетак метара може да се пређе само у одређена доба године. Јер, поток који излази из пећине зна да поприлично надође.

Наставак прочитајте у броју 3181.