Деда му је био Солунац, отац првоборац, враћен са Сремског фронта због туберкулозе од које је убрзо и умро, а он остао рано сироче. Најпре без оца, а потом, у шеснаестој години и без мајке. Одлучио је тада да ће се извући, да неће живети у сиротињи и глади. И успео је…
Боривоје Ђурић (77) је ову своју одлуку донео само неколико дана после мајчине смрти. Решио је тада и да ће са бабом Милевом која му је била подршка у свему и са којом је живео на проји и понеком парчету ‘леба и масти, одшколовати четири године млађег брата Томислава, рођеног као посмрче. Данас, још увек врло живахан, бистрог погледа и још бистријег ума, до детаља памти и препричава сваки дан свог живота. Лагано, разговетно, кад нешто случајно заборави, лупи дланом о длан, па се врати да исприча. Разговарамо са Бором у ресторану у центру Београда, који држи његов старији син Драган, рођен само петнаестак дана по Борином одласку у армију. Присећа се наш саговорник времена када је био више гладан него сит, када се до тада далеког Београда из села Зуце, подно Авале, шверцовао лежећи на крову вагона и молећи Бога да нађе било какав посао.
– Рођен сам 1942. Отац је отишао у рат, био на Сремском фронту, разболео се од туберкулозе и вратио се крајем 1945. Мајка је затруднела, а он поживео још девет месеци. Брат Томислав рођен је девет дана после очеве смрти. Имао сам и полусестру из првог очевог брака која је живела са нама. Мајка ми се разболела 1954. године када сам завршио основну школу. Иако сам био одличан ученик нисам могао даље да се школујем. Морао сам да останем са мајком да јој помажем, јер баба и деда нису били способни за рад. Живели смо од 1.600 динара месечно, јер је мајчина инвалиднина била 1200, а брат и ја смо добијали још по двеста. За те паре смо могли да купимо тридесет векни хлеба. Кад је мајка умрла одбили су нам њених 1200 динара. Већ тада, у својој шеснаестој години, сам схватио да само радом могу да се извучем из беде – прича Бора са сетом. И ако неко помисли да не може горе, може. Оно што је доживео од најближих, нарочито од ујака, није га поколебало. Само је нејаког, неухрањеног, наоко слабог ал’ као видра покретног и здравог дечака, натерало да поскочи, одскочи, не дозволи да га сломе.
– Старија сестра се удала и отишла. Ујак је сахранио мајку и обећавао нам куле и градове, само да би узео земљу коју је мајка требало да добије у мираз. Он је то узео, Борини синови, старији Драган и млађи Зоран. Тек што се венчао са Миланком морао је у војскупродао, проћердао, нама је обећавао кола, краву, јер смо имали два хектара земље. Имали смо тих 400 динара, али нам је и то узео, као… био нам је старалац. То старатељство је трајало месец дана. Свог оца, а нашег деду, на превару је одвео у Београд и за месец дана нам је слао по кило хлеба. После месец дана више ни хлеба није било… Помало љут, Боривоје стиска старачку шаку у песницу. Штап, његов верни пратилац од Зуца до Београда пада, звекет прекида тишину. Он се жустро сагиње, узима га, стеже, дубоко уздише и наставља причу.
Наставак прочитајте у броју 3148.