У Београду, на Врачару, у Чубурској улици број 12 већ месец дана постоји један обично-необичан кафић „Звуци срца“. Обичан, јер се по изгледу нимало не разликује од осталих сличних места на којима се окупљају пријатељи на „чашицу разговора“, необичан по особљу које у њему ради и изузетној топлини и ведрини којом читаво место зрачи\
Особље у овом кафеу сачињавају искључиво млади људи са посебним потребама уз асистенцију и подршку надлежних из организације „Дечје срце“. Још од самог уласка, са врата вас дочекујеосмех, искрен, топао, незаборављен и незабораван. Док погледом тражите сто за који ћете сести, хитрим кора-ком вам прилази Анђела, осамнаес-тогодишња дугокоса конобарица.– Добар дан, изволите, шта ћете попити? – једва је, Анђела, дочека-ла наруџбину, желећи да што пре оправда назив одличне конобарице, стечен на обуци за рад. – Имате ли домаћу кафу?– Имамо, наравно – одлази до шан-ка у коме је феноменални Немања Јовић, за кога кажу да кува кафу боље од професионалних шанкера. Потвр-да убрзо стиже: врела, мирисна, јака, домаћинска кафа. Заиста, као код најбољих шанкера у граду. На среди-ни стола, између кафа и воде стоји срце, у ствари картонска кутија у облику срца са прорезом у средини у коју задовољне муштерије остављају новац. И овде нема ценовника, није битно колико имате пара и да ли их уопште имате, можете отићи а да ништа и не ставите у ту „срчану ку-тију“. Њима вредност новца не значи много, али зато знају колико вреди лепа реч, подршка коју добијају, а пре свега њихов осећај да су корисни. То се парама не може платити. – Хвала Анђела, дивна си заиста, лепо ти то радиш. А види се да је и кафа одлична – пресрећна, помало црвена у лицу од комплимената Анђела одлази до другог госта. Види се да јој посао прија, да јој ништа није тешко, да га са одушевљењем обавља. У међувремену, између столова се створио и Милош, мио као и његово име. Тих, ненаметљив, само му очи одају немерљиву радост. Прилази и он да се упозна, да види ко то седи са програмском менаџерком Татјаном Сајчић и прича о пројекту. – Само да вас поздравим. Ја сам Ми-лош. Могу ли да видим слику што сте ме сликали? Хммм… одлична је. Не желим да вам сметам – рече љубазно, погледа-вши слику у мобилном телефону и оде. Менаџерка гледа за њим, поносна.
Наставак прочитајте у броју 3136.