Kafić u kome rade mladi sa Smetnjama u razvoju: Ovo srce kuca jače

U Beogradu, na Vračaru, u Čuburskoj ulici broj 12 već mesec dana postoji jedan obično-neobičan kafić „Zvuci srca“. Običan, jer se po izgledu nimalo ne razlikuje od ostalih sličnih mesta na kojima se okupljaju prijatelji na „čašicu razgovora“, neobičan po osoblju koje u njemu radi i izuzetnoj toplini i vedrini kojom čitavo mesto zrači\

Osoblje u ovom kafeu sačinjavaju isključivo mladi ljudi sa posebnim potrebama uz asistenciju i podršku nadležnih iz organizacije „Dečje srce“. Još od samog ulaska, sa vrata vas dočekujeosmeh, iskren, topao, nezaboravljen i nezaboravan. Dok pogledom tražite sto za koji ćete sesti, hitrim kora-kom vam prilazi Anđela, osamnaes-togodišnja dugokosa konobarica.– Dobar dan, izvolite, šta ćete popiti? – jedva je, Anđela, dočeka-la narudžbinu, želeći da što pre opravda naziv odlične konobarice, stečen na obuci za rad. – Imate li domaću kafu?– Imamo, naravno – odlazi do šan-ka u kome je fenomenalni Nemanja Jović, za koga kažu da kuva kafu bolje od profesionalnih šankera. Potvr-da ubrzo stiže: vrela, mirisna, jaka, domaćinska kafa. Zaista, kao kod najboljih šankera u gradu. Na sredi-ni stola, između kafa i vode stoji srce, u stvari kartonska kutija u obliku srca sa prorezom u sredini u koju zadovoljne mušterije ostavljaju novac. I ovde nema cenovnika, nije bitno koliko imate para i da li ih uopšte imate, možete otići a da ništa i ne stavite u tu „srčanu ku-tiju“. Njima vrednost novca ne znači mnogo, ali zato znaju koliko vredi lepa reč, podrška koju dobijaju, a pre svega njihov osećaj da su korisni. To se parama ne može platiti. – Hvala Anđela, divna si zaista, lepo ti to radiš. A vidi se da je i kafa odlična – presrećna, pomalo crvena u licu od komplimenata Anđela odlazi do drugog gosta. Vidi se da joj posao prija, da joj ništa nije teško, da ga sa oduševljenjem obavlja. U međuvremenu, između stolova se stvorio i Miloš, mio kao i njegovo ime. Tih, nenametljiv, samo mu oči odaju nemerljivu radost. Prilazi i on da se upozna, da vidi ko to sedi sa programskom menadžerkom Tatjanom Sajčić i priča o projektu. – Samo da vas pozdravim. Ja sam Mi-loš. Mogu li da vidim sliku što ste me slikali? Hmmm… odlična je. Ne želim da vam smetam – reče ljubazno, pogleda-vši sliku u mobilnom telefonu i ode. Menadžerka gleda za njim, ponosna.

Nastavak pročitajte u broju 3136.