Шефица пекаре ме је најпре низ степенице одвела до просторије да се пресвучем – добила сам жуту мајицу, црне панталоне и мараму за косу.
Марка Николића у неком селу питали: „Јеси ли ти онај Гига Моравац?“ Он им онако стидљиво одговорио да јесте, а они њему: „Ууу, ал’ си пропао!“ Ова анегдота ми се вртела у мислима док сам тражила посао. Читавих десет дана сам се јављала на огласе, обилазила радње и гледала у излоге у жељи да видим натпис „Потребна радница“. Од почетног ентузијазма, преко ситних охрабрења до очаја. Главно питање је: Да ли човек који тражи редовно плаћени посао, може да „искочи“ из свог фаха? Тешко, односно никако. У преосталим бутицима у Чумићевом сокачету ми рекоше да су им дани „одбројани“, јер нема купаца, те да је најсигурније радити у трговинским ланцима. Ипак, такав одговор ме је само додатно осоколио дакао „пас трагач“ докажем да решењепостоји. И, тако ми успут пажњу привукоше балони испред second handрадње. То, је то!, радосно и готово победоносно узвикнух, док сам освајачким ходом улазила.„Добар дан. Да ли вам је потребнарадница?“, упитах.„Јесте. Планирамо да отворимо јошоваквих радњи. Оставите нам Вашконтакт“, одговори љубазно продавачица.Ух, сва срећа, опет избегох слање CVи оно чувено питање: Да ли сте радилиу трговини?Али, иако смо бацили неколико „удица“, нисмо намеравали да се зауставимо. Сутрадан сам на продавници обућеу Булевару краља Александра угледаланатпис да траже радницу. Мања радњаса мушком и женском обућом, очигледно домаће производње, што збогприступачних цена обећава и већипромет. То је оно право!„Да ли сте већ радили у некојрадњи?“, уследи питање.„Неее…“, промуцах.„Није страшно, све се научи. Потребно је неко време да савладате шифреобуће, а остало је једноставно. Све у свему, за Вас би обука трајала две недеље,од тога два дана на каси. Радили бистеу Кнез Михаиловој“, рече продавачица.Ух, посао у центру града „удара углаву“, гомила странаца и сав тај гламур!
Наставак можете прочитати у броју 3092/93.