Kako do (promene) posla

Šefica pekare me je najpre niz stepenice odvela do prostorije da se presvučem – dobila sam žutu majicu, crne pantalone i maramu za kosu.

Marka Nikolića u nekom selu pitali: „Jesi li ti onaj Giga Moravac?“ On im onako stidljivo odgovorio da jeste, a oni njemu: „Uuu, al’ si propao!“ Ova anegdota mi se vrtela u mislima dok  sam tražila posao. Čitavih deset dana sam se javljala na oglase, obilazila radnje i gledala u izloge u želji da vidim natpis „Potrebna radnica“. Od početnog entuzijazma, preko sitnih ohrabrenja do očaja. Glavno pitanje je: Da li čovek koji traži redovno plaćeni posao, može da „iskoči“ iz svog faha? Teško, odnosno nikako. U preostalim buticima u Čumićevom sokačetu mi rekoše da su im dani „odbrojani“, jer nema kupaca, te da je najsigurnije raditi u trgovinskim lancima. Ipak, takav odgovor me je samo dodatno osokolio dakao „pas tragač“ dokažem da rešenjepostoji. I, tako mi usput pažnju privukoše baloni ispred second handradnje. To, je to!, radosno i gotovo pobedonosno uzviknuh, dok sam osvajačkim hodom ulazila.„Dobar dan. Da li vam je potrebnaradnica?“, upitah.„Jeste. Planiramo da otvorimo jošovakvih radnji. Ostavite nam Vaškontakt“, odgovori ljubazno prodavačica.Uh, sva sreća, opet izbegoh slanje CVi ono čuveno pitanje: Da li ste radiliu trgovini?Ali, iako smo bacili nekoliko „udica“, nismo nameravali da se zaustavimo. Sutradan sam na prodavnici obućeu Bulevaru kralja Aleksandra ugledalanatpis da traže radnicu. Manja radnjasa muškom i ženskom obućom, očigledno domaće proizvodnje, što zbogpristupačnih cena obećava i većipromet. To je ono pravo!„Da li ste već radili u nekojradnji?“, usledi pitanje.„Neee…“, promucah.„Nije strašno, sve se nauči. Potrebno je neko vreme da savladate šifreobuće, a ostalo je jednostavno. Sve u svemu, za Vas bi obuka trajala dve nedelje,od toga dva dana na kasi. Radili bisteu Knez Mihailovoj“, reče prodavačica.Uh, posao u centru grada „udara uglavu“, gomila stranaca i sav taj glamur!

Nastavak možete pročitati u broju 3092/93.