ЧЕКАЈУЋИ ЛЕТЊУ ОЛИМПИЈАДУ
Како доскочити до Токија

Четири године рада, хектолитри зноја проливени, а онда шок – такмичења неће бити. Олимпијске игре (ОИ) су први пут у својој савременој историји одложене.  Са том суровом чињеницом морали су да се суоче спортисти који су врхунац своје каријере темпирали за прошли јул.

– Било ми је тешко да то сварим, и још увек је. Чини се као да већ читаву годину боравимо у чистилишту – каже Санди Морис (28), освајачица сребрне медаље у скоку с мотком на ОИ у Рију де Жанеиру 2016.

Скоро 12 мeсеци од када су Игре у Токију одложене, нови циљ је на видику. Уз ограничења и безбедносне мере, 32. летње ОИ ће почети 23. јула. Бар сада тако ствари стоје.

– Почињем да осећам дозу нормалности, јер тренирам због нечега, уместо да само тренирам и тренирам без икаквог такмичења или одредишта на видику – додаје Морис. – Дефинитивно је другачије сада када имамо наду. Прошлог марта смо се осећали прилично безнадежно.

Година може бити значајан и дуг период у каријери спортисте. Непланирана пауза је Мориси пружила прилику да се опорави од повреде потколенице и да изоштри своју технику. А  њеног супруга, скакача у даљ Тајрона Смита (36), који је до сада учествовао на три олимпијаде и чија се атлетска каријера ближи крају, одлагање ОИ увело је у фазу самопосматрања.

– Вероватно сам доживео неку благу депресију када је објављено одлагање, зато што сам све уложио у то последње „ура“, жртвујући се у животном добу када се жртве теже подносе – каже Смит, који похађа мастер студије бизниса и администрације на Тексашком универзитету у Остину. – Све те речи су биле обесхрабрујуће, утроба ми се стегла и требало је да истражим своју душу да бих одлучио да ли сам у стању да ово радим још годину дана.

На крају је одлучио да тренира још једну годину. Одлука је донела нови проблем: где и како да се припрема  у условима пандемије?

– Вратио сам се у Тексас да бих могао да тренирам на стази у средњој школи, за коју не постоји никаква шанса да се закључа, јер може да јој се приђе са три различите стране – каже атлетичар, који се, иако живи у Америци, такмичи за Бермуде. –На неки начин сам прекршио правила. Поставили су знаке с натписом „Не користите стазу“. Рекао сам себи: ‘Морам да тренирам. Мораће да дође полиција ако мисле да ме избаци са стазе’.

Пошто није могла да тренира на уобичајеном месту, у сали Универзитета Арканзас, Морис је пронашла јединствено решење. Након повратка код родитеља у Јужну Каролину, њен отац и она одлучили су да направе свој сопствени рам са лествицом и све што иде уз њега на такмичењима.

– Позвала сам оца у тренуцима депресије – каже Морис. – Причали смо на тему сопственог полигона за скок мотком годинама, зато што сам волела да долетим кући и будем са породицом и увек сам жалила што не могу да останем дуже, а нисам могла јер нисам имала где да тренирам. Дакле, идеја није од јуче.

Терен који је њен отац направио не служи само за тренирање, већ и за такмичења. Прошле године Морисови су организовали два, а намеравају да их буде и више у будућности.

 

ПИШЕ М. СТАМАТОВИЋ

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању