Два села истог имена, Острово, налазе се у источној Србији и удаљена су само четрдесетак километара. И оба су поред Дунава. Једно је код Костолца, а друго код Новог Градишта. Ово је прича о необичној судбини првог, јединог села у Србији које се налази на дунавским адама, и чије име је неко, грешком, на географским картама написао као Острво. Други преузели, па сада чини забуну. На карти без слова О у средини речи. А О постоји, и ево како је постало део имена села и аде. Једноставно. Аустроугарима је било тешко да изговоре реч острво, па су му додали то, и Острво поста Острово.
Пре него што се уђе у насеље, намерника дочекује табла са које дознаје да улази у „село бећара“. Баш тако пише на плавој табли: “Добродошли у Острово, село бећара“. Преко пута је једна тужна слика. На месту где се улазило у просторије локалног ФК „Дунав“ зграде полуструшене, капија разваљена, зарђала, натпис се једва чита, растиње гута цео простор. А када се уђе у село одмах је јасно да зграде нису градили људи с десне, већ они са леве стране Дунава. Улице праве, ушорене, са типичном банатском архитектуром. Објекти дугачки, ограда зидана, капије високе. Све је другачије него у околним селима. Архитектура, обичаји, па и људи. Заправо менталитет. Не чуди. Село Острово на дунавској истоименој ади код Костолца, случајно се нашло у овом делу Србије. Заправо, за то се побринула природа. Односно моћни Дунав.
У центру села затворена врата на Месној канцеларији. Викенд је. Затворена су и на сеоској продавници која се налази поред. А продавница и зграда месне канцеларије налазе се на месту где је некад била царинарница. Било је ово познато место. Вековима уназад се спомиње у разним записима. Бележено је и на мапама. Тако је на аустроугарској војној карти из 1881. године место убележено под именом Темес Сцигет. На цркви у парку врата нису затворена. А са ове стране парка, ка центру села, поређано неколико клупа и поред њих чесма. А та чесма је заправо артерски бунар, онај прави, банатски чија вода има специфичан укус.
Истраживачи Браничевског округа су написали да се живот на овом простору одвијао од давнина, али је данашње село настало у време велике сеобе Срба. Био је то, заправо, прихватни центар за оне који су од Турака из Србије бежали у Аустроугарску. Онда, када их је повео патријарх Арсеније Чарнојевић. Неки су тада наставили пут ка Сент Андреји, али је доста њих остало на Острову. И постали су вредни ратари, сточари, пчелари и узгајивачи свилене бубе. Банат је постао њихова нова домовина. Тако су и презимена настала, она која се завршавају са „ов“. И данас их има. Односно све је као да се живи с оне стране Дунава. Живи бећарац, народна ношња је са препознатљивим детаљима, дан некако спорије пролази, а и говор је мало, додуше не код свих, отегнутији. Када је реч о презименима на „ов“ потврда за то је и чесма у центру. Изнад луле из које више не тече вода је мермерна табла са именима палих бораца у Другом светском рату. Ређају се… Сретков, Станков, Нинков…
Текст и фотографије О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању