Пету годину за редом чланови удружења грађана „Тарашке роде” и ђаци основне школе „Светозар МарКовић – Тоза” организују манифестацију „Дочек рода” у част повратка великих белих селица
Када је Првоје неким својим каналима хиљадама километара далеко од куће чуо за ту вест, истог тренутка се спаковао и кренуо у домовину. И стигао како је и планирао. Пет дана пре рока. Једноставно, морао је то да уради. Није хтео нити смео да изневери малишане.Да ли је користио пречицу или је дао мало више по гасу, остаће тајна. Није да он то не жели да подели са децом. Па, због њих је све и убрзао. Они су га чекали. Они га воле. Не, о нечем другом је реч. Првоје не зна да говори. Зато што је рода. Летео је Првоје, летео, летео и после ко зна колико времена слетео у село Тараш код Зрењанина. Тачно у 14 сати, четвртог марта, Првоје је слетео на своје гнездо. Одморио мало крила, па правац бара Рогозара. Да види шта му познанице жабе раде. Првоје је главни даса тамо негде у далекој Африци. Кад год се окупе роде, а нарочито када стигну нове, он је сав важан. Рашири крила, па се представи: „Првоје, Србија, Тараш”. Онда следи и објашњење зашто је баш Тараш битан. Зар није довољно само Србија. Не крије он да је локал патриота, али мора да се зна и зашто. Зато што је немачко удружење еколога „Еуронатур” 2015. године његово село Тараш прогласило за европско село рода. У образложењу је писало да се у овом месту гнезди 40 парова белих рода, највише у Србији, те да мештани све чине како би се роде у њиховом заједничком Тарашу добро осећале.
Наставак прочитајте у броју 3140.