Како раде шлеп службе у Србији

Док преваљујемо не тако дугу, али у зимским условима ипак напорну релацију од Београда до Новог Сада, констатујемо да путари ревносно раде свој део посла: пут је чист, да није рупа могло би се рећи као писта. Пред Новим Садом са десне стране- пумпа. Жељно ишчекивана тачка одмора, папрено скупа кафа и, за дивно чудо, чистих тоалета. Спремачица вредно брише подове, допуњава сапуне и, заузета послом, и не примећује путнике. – Добро јутро, срећни празници! Јесте ли вредни од јутрос?! – жена не очекујући, просто се уплаши од постављених питања. – Хвала, и вама! Ево, помало од јутрос, мало је нека гужва па једва стижем – као да се правда што је затечена у послу. У кафеу као на покретној траци, само се наручује. Другарица у рукама носи два капућина, креће ка колима, расположена, одморна. – Марина, шта ти је са светлима, што си их оставила упаљена? – Не, погасила сам све и закључала, нема шансе да сам оставила. Увек све проверим – збуњена, загледа у ауто, спреда, отпозади, откључава, закључава, није јој јасно шта се дешава. Улази у кола, већ видно изнервирана. – Шта је сад ово? Види и брисачи неће да стану, сва су се светла попалила. Јаоооо, боже, нешто ужасно смрди, нека пластика се запалила! Морам да зовем мајстора – сада већ успаничена, у задимљеним колима, док непријатан мирис осваја ноздрве Марина зове механичара. До Новог Сада је десетак километара, ваљда ће издржати до првог електричара. Само да није велики квар.

Наставак прочитајте у броју 3130.