Пажена сам, ја сам владарка пута, од мене све зависи. Витезови мотре. Ја не размишљам. Приљубим књигу Божије Речи на груди и ћутим. „…vade et sicut credidisti fiat tibi“ (латински: иди, и како си веровао, нека ти буде. Јев. по Матеју 8.13). Пролазим, воде ме, пролазим сваколике крајеве.
Будим је поспан. Лењ. Река је сива и голема. Открављује се полако, стрпљиво. Гласник доноси поруку краља Уроша да одложим полазак из родног града неколико дана. Зашто? Предомишља се? Шта смера? Будимске слушкиње ми плету чврсте плетенице. Кажу да је моја коса светлуцава.
Југ. Коњи се опрезно крећу. Све ближе сам. Као да тек тада схватам, кренувиши из Будима, куда сам се упутила. Идем ка веренику, ка ложници, ка суђенику, да заувек останем. Равница потире моје мисли. Снажна је. У равници сви ћуте. Мук и мрак.
А онда зађосмо у гудуре и брда. Брда-утваре. Литице беху мргодне. Нико не види крај каравану. Дрвеће је, понегде, оседело. Борим се са немиром. Једва чекам сан. Ускоро ћу га видети, ускоро ћу му дати руку. Тонем. Слушам језик водича. Чудноват, чворноват. Гудуре се огрнуле новим хаљинама, недодирљиве су.
Улазимо у клисуру. Ноћ је. Из бакљи капље траг. Звезде су живе. Близу смо. Водичи, видим, говоре о мени. Важна сам. Загледају. Река, немирна, глатка, сналажљива, хладна, пресијава се у ноћи. Свежа река. Љуби се са притоком.
Ноћ је. Непознат крај за моју пратњу, страх им је у срцима па певају и довикују се. Гласови струје клисуром.
Мај је. Једар дан чека да сване. Више не спавам. Сад, кад смо близу, ишчекујем, нагађам, молим се, не дозвољавам себи сан, морам бити опрезна. Ишчекујем и миришем.
А мирис, мирис пламти. Запосео је долину, облива је, мирис у ноћи. Гледам, не видим ништа у тами. Само осет. Мирис који плави тело, осваја ме. Тежак, јак, а враголаст, лако налази пут. Он је свемоћан. Тонем још више али не зазирем. Не бринем.
Сви у мојој пратњи успоравају, застају. Мирис се разгранава, упија га земља, увија се у косу, узима.
Који је то цвет? Који може да царује целом долином, колике су му стабиљке? Узбуркана сам. Никако да сване, дужи се и нећка ноћ, да га видим. Зауставио је време.
Тонем још више. Гасим се, једва одржавам. Ја сам љуштура, а мирис је измамио мисли у ноћ. И играју. И не знају. И не хају. Стојим. Жубор-вода се оглашава. Свежа река. Ја сам заборав. Моје тело је млитаво, погођено, ишчилело. А мисли ми милује мирис.
Коначно, прасак зоре. Лака магла. Боје се помаљају. У почетку слузаве. Свежа река. Долина је ошумљена. Мирис безгласног јутра се меша са мирисом чудесног цвета, тих гроздова пуних ситних љубичастих очију. А боја, љубичаста. Јака и слаба, тамна и блага, гроздови се разликују. Куда год погледам, они.
Боја моје косе. Гроздови. Једно су. Спајају се. Целу долину носим са собом.
Желим да спојим усне са нечијим. Набубреле су и глатке. Затегнуте.
Зора је румена, питома. Бистри се пред мојом пратњом.
Како се зове овај цвет?
Преносим тумачима питање за водиче. Упорно их гледам, какву ли ће реч да изговоре, грло ми се спрема да је ускликне. Дрхтим.
Јоргован.
Кажу разговетно.
Грана са истока.
Јоргован.
Изговарам прву туђу реч, глатка је. Туђа реч која ће бити мој дом.
Да ли ме водичи гледају неповерљиво, понизно или испитивачки или се скривају? Задовољни су кад сам изустила познату реч.
Јутро јоргована. Љубичасто, снено, непоновљиво јутро у долини. Близу сам. На њиховом сам тлу, ишчекују ме да освежим њихову лозу, да учврстим њихов трон. Његов трон.
Пише Ана Атанасковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању