Универзитет у Београду препознао је проблем сексуалног узнемиравања студената од стране професора и у јулу 2021. усвојио Кровни правилник о спречавању и заштити академаца од ове врсте малтретирања. Једна од новина је и да сви факултети треба да имају повереника за равноправност којем жртва може да се обрати и да добије сигуран простор за поверљиву комуникацију. Проблем је, међутим, што студенти већином и не знају за овај Правилник, и што се многе сличне ситуације и даље „гурају под тепих“, како од стране жртава, тако и запослених на високошколским установама
Текст Дијана Лазић и Јована Стефановић
Најновија афера која је „избила“ на Архитектонском факултету у Београду, након што се на Инстаграму појавила исповест студенткиње о томе како је доживела различите видове сексуалног узнемиравања и злостављања од професора-предатора са овог факултета – поново је узнемирила јавност и фокусирала пажњу медија на овај проблем. Почетком јуна Више јавно тужилаштво у Београду, како се наводи у њиховом саопштењу „по службеној дужности формирало је предмет поводом медијских објава у вези са наводима студенткиња и студената Архитектонског факултета у Београду, који су објављени на друштвеној мрежи Инстаграм. Тужилаштво је одмах дало налог полицији да прикупи све неопходне податке и обавештења у циљу утврђивања постојања неког кривичног дела које се гони по службеној дужности. По пријему извештаја полиције, Више јавно тужилаштво у Београду ће благовремено обавестити јавност о даљем поступању“.
Декан овог факултета, као и већина професора негирали су да су знали како њихов колега поступа са студенткињама, али пошто је стигла званична пријава од стране жртве (или жртава), најавили су да ће предузети све потребне мере у циљу санкционисања овог професора и спречавања да се нешто слично поново деси.
Тема сексуалног узнемиравања и насиља над женама већ више од годину дана је у жижу јавности након што су поједине глумице и познате личности проговориле и признале да су биле жртве, да би након тога бројне жене под хаштагом #НисамПријавила на друштвеним мрежама говориле о својим искуствима и објашњавале да су се са тим суочавале како у кући, на улици, на послу, тако и у образованим установама. Све више глумица, уметница и новинарки говоре о сексуалном узнемиравању и покрећу ширу друштвену дебату о том озбиљном проблему. До скоро, проблем сексуалног узнемиравања није био препознат у друштву и није постојала свест о важности његовог спречавања.
Београдски универзитет донео је недавно Правилник о спречавању и заштити од сексуалног узнемиравања, али су многи студенти о њему неинформисани. Универзитет у Београду препознао је овај проблем и у јулу 2021. усвојио Кровни правилник о спречавању и заштити од сексуалног узнемиравања. Овај правилник је правно обавезујући за све факултете овог Универзитета и има за циљ отварање простора за пријаву и санкционисање недозвољеног понашања.
Правилник између осталог прописује да се пријаве сексуалног узнемиравања сматрају хитним и да се тражи поверљивост и заштита приватности од свих укључених у решавање пријаве. Студенти и запослени сада имају право да покрену поступак у року од шест месеци од дана када се сексуално узнемиравање догодило.
Поред тога, једна од новина је да сви факултети треба да имају повереника за равноправност којем свака жртва може да се обрати и да добије сигуран простор за поверљиву комуникацију.
„Ви знате да наша универзитетска заједница има склоност ка незамерању. То је једна од бољки нашег високог образовања и то може да утиче на то да ли ће неко користити овај правилник или не. С друге стране, на личном нивоу постоје неке ствари које не смемо да толеришемо и дозволимо да се одигравају у оквиру академске заједнице“, каже проф. др Иванка Поповић, некадашња ректорка Београдског универзитета.
Неумесни коментари и „пошалице“
Правилник је само први корак и помоћ жртвама да пријаве узнемиравање, а иако у њему пише да је обавеза факултета да информише студенте и запослене о постојању правилника и њиховим правима, многи од њих не знају да правилник постоји.
Анкета коју смо спровели, а у којој је учествовало 50 студента Београдског универзитета, показала је да две трећине њих није упознато са доношењем Кровног правилника, као ни са постојањем повереника за равноправност на њиховим факултетима.
Неки од испитаника су поделили и своја негативна искуства.
„Професор редовно прави неумесне коментаре или шале сексуалне природе. Коментарише студенткиње, њихов начин облачења, какве су у кревету, како ће проћи на испиту ако се буду тако и тако обукле. Како могу проћи супер у животу ако буду лепе за њега и да га слободно могу посетити у његовом кабинету“, навела је студенткиња која је желела да остане анонимна.
Сличној ситуацији, али на другом факултету, била је изложена још једна студенткиња, која наводи да није пријавила свој случај јер је сматрала да нема потребе за тим.
„Професор ми је приликом једног теста пришао и ставио своју руку на моју руку која је стајала поред папира и уз тепање мање-више рекао да могу да ’средим’ оцену. Позвао ме је на ’консултације’ да ми ’помогне’ и да се договоримо. Ужас! Сигурна сам да нисам умислила, јер су и другови приметили и реаговали. Нисам пријавила јер ’немам шта да пријавим’ и не желим да правим драму“, објаснила је она.
Сличне изјаве студенткиња, увек анонимне, често се деле на Фејсбуку и на другим друштвеним мрежама, али Кровни правилник омогућава да се такве ствари изнесу у јавност.
Повреда физичког и личног достојанства
Пре него што је донет Кровни правилник на нивоу Универзитета, само су поједини факултети имали своје правилнике, од којих је први Факултет политичких наука.
Повереница за равноправност на Факултету политичких наука проф. др Катарина Лончаревић објашњава да су окидач за доношење правилника 2014. године биле три пријаве против различитих професора на овом факултету. До тада није постојао одговарајући механизам за борбу против тог проблема, нити одговарајуће санкције за починиоце сексуалног узнемиравања.
Како Лончаревић каже, након доношења правилника није било званичних пријава, а према њеним речима, недостатак пријава упућује на то да се већина ствари решавала неформално.
„Ту се ради о неједнаким односима моћи, где професори и професорке, па и други запослени, могу да злоупотребе своју позицију и ауторитет и да на тај начин далекосежно утичу на будућност студената, јер се ради о повреди и физичког и личног достојанства и интегритета. С друге стране, када немате никакав механизам онда студенти и студенткиње морају да воде рачуна о читавом низу ствари о којима не би требало – да ли ће положити испит, да ли ће уопште завршити факултет, какав ће бити однос према њима…“, сматра Лончаревић.
Механизми заштите
Један од случајева сексуалног узнемиравања у високошколским установама који је доспео у јавност догодио се почетком 2021. на Факултету драмских уметности. Етичка комисија овог факултета је установила да су оптужбе основане и да је повређен Кодекс професионалне етике, али није било санкција, јер није било правилника који би их прописао.
Факултет драмских уметности припада Универзитету уметности, а не Београдском универзитету, те није у обавези да усвоји Кровни документ. Према томе, Факултет драмских уметности још увек нема дефинисан правилник о заштити од сексуалног узнемиравања. Правилник о заштити од свих облика злостављања је управо у току доношења на Универзитету уметности, каже Ана Мартиноли професорка на овом факултету.
Пре него што је кренуо рад на овом правилнику, на Факултету драмских уметности формирали су почетком 2021. групу „ФДУ против насиља“ којом су желели да оснаже студенте да пријаве случајеве узнемиравања.
У извештају те групе наводи се да је током прва два месеца од њеног формирања примљено девет оптужби за сексуално узнемиравање, док се остале три оптужбе односе на вређање, омаловажавање и исмевање студената.
Радна група „ФДУ против насиља“ је основана са циљем да подстакне студенте да кажу и комуницирају ако постоји било какав облик узнемиравања, па и тешких облика злостављања. Такође, осмишљено је да у исто време пружи и едукативни садржај који омогућава и препознавање облика сексуалног узнемиравања, објашњава професорка и чланица групе Ана Мартиноли.
„Схватили смо да врло често заправо и нисмо свесни да смо изложени некој врсти узнемиравања и злостављања, а да чак и када смо свесни – не знамо какви су механизми заштите. Студенти и студенткиње то не знају, а врло често и наставници то не знају – не зато што не желе да сазнају, него зато што до тог тренутка просто та тема није била толико у фокусу“, сматра професорка Мартиноли.
Према њеним речима, група није била осмишљена са намером да спроведе „лов на вештице“ већ да оснажи студенте и студенткиње. Међутим, додаје, убрзо је дошло до покушаја таблоидизације и сензационализовања процедуре, без уважавања осетљивости теме и приватности наставника и студената.
Починиоци увек негирају своје недело
Иако правилници, бар на папиру, желе да оснаже младе да говоре јавно и пријаве проблем, потребно је да друштво у целини увиди да одређена понашања нису прихватљива и да их је потребно санкционисати.
Психолошкиња и чланица Аутономног женског центра Тања Игњатовић истиче да је цела култура тако постављена да се нека понашања која припадају мушкарцима нормализују и легитимизују, а истовремено се не даје глас жртвама да о томе говоре.
Како она наводи, жртве често осећају да су оне криве за то што им се десило, стиде се тога што им се догодило, уплашене су и због онога што им се може десити уколико о томе говоре. Најчешће реакције преступника поводом пријаве за сексуално узнемиравање су или неприхватање кривице или негирање самог дешавања.
„Они који то раде систематски, никад неће признати да то раде, сваки пут пребацују одговорност на другу страну. Њима не пада на памет да прихвате ни делић одговорности, правиће шале да сте преосетљиви, да не умете да се шалите или ће банализовати, минимазирати и негирати да су икада ишта и рекли“, наглашава Игњатовић.
Најважнији начин за спречавање узнемиравања јесте да се студенти и студенкиње едукују о својим правима, као и остали чланови академске заједнице. Поред тога, битно је да се јавно говори о овом проблему како не би остао јавна тајна или гласина.
Зато је важно да се што више студената упозна са прописима правилника, јер би се тиме можда зауставило третирање ове теме као табу, и створио безбеднији простор за све на Универзитету.
*Текст објављујемо у оквиру серије истраживачких прича које потписују студенти новинарства из Ниша, Новог Сада и Београда, као део пројекта који је настао у сарадњи са организацијом цивилног друштва Партнери Србија
Илустрација: Партнери Србија
Фотографије Дијана Лазић и Архива