Срећко, Богдан, Гаврило, Марија па опет Срећко… По именима жељена, дуго чекана, искреном љубављу зачета деца. На јави, остављена испред болничких или црквених врата, поред пута, у контејнеру, у таксију, ушушкана у корпи или у обичној пластичној кеси, борећи се за ваздух, за живот… Ко ће о њима и како даље бринути?
Каква је њихова даља судбина, где ће завршити та деца, ко ће их волети, бринути о њима, ко ће их водити код лекара када су болесни, сла-вити њихове прве речи и кораке, пе-вати рођенданске песмице? Зашто је, само у првих осам месеци ове године, пет мајки у Србији оставило своју но-ворођенчад, кријући се да их нико не види, да нико не сазна? Како је могуће бити тако суров према свом рођеном детету, само су нека од питања која ових дана муче наше грађане? Можда је последњи случај био и најшокантнији. Можда се ништа не би ни сазнало, можда би радници Градске чистоће у београдском насељу Жарково, радећи свој посао, нехотице и усмртили тек рођеног дечака, завијеног у кесу и остављеног у контејнеру за смеће, да није наишао пензионер Слободан Цветковић. Шетајући свог пса пришао је контејнеру да баци ђубре, када се из истог зачуло стењање. Разгрнувши гомилу ђубрета у кеси је нашао тек рођеног дечака, са пупчаном врпцом и постељицом. Цветковић је, иако у шоку, одмах алармирао Хитну помоћ и полицију.
Наставак прочитајте у броју 3162.