Ненад Поповић је један од оних људи који су одлучили да провере своје границе и пронађу дубљи смисао кроз путовање. Пре седам година почео је активно да пешачи истражујући психофизичке користи ове дисциплине. Његова страст га је 2021. године довела до импресивних 5.500 пређених километара. Те исте године, током зиме, упустио се у хуманитарну авантуру – прешао је 700 километара како би прикупио новац за породицу у централној Србији. Међу његовим најзначајнијим искуствима је и Камино де Сантијаго, о којем говори за читаоце “Илустроване Политике”.
Шта је био ваш главни мотив да кренете на Камино де Сантијаго? Да ли је то била духовна потрага, изазов или нешто треће?
– Идеја за Камино де Сантијаго настала је 2023. године, а када добијем идеју, одмах се бацам да је и остварим. Првобитан план био је да кренем пешке из Београда до Барселоне и да одатле званично започнем Камино. Ипак, након много месеци размишљања, купио сам карту до Барселоне и одлучио да ходање почнем из каталонске престонице. Најпознатија и најпопуларнија рута међу ходочасницима носи назив Камино Франсес (Француски пут), али сам, из неког разлога, желео да кренем баш из Барселоне. Нисам желео да превише истражујем пре поласка, јер ми је циљ био да се прилагођавам и учим успут. Претерано истраживање одузима спонтаност. Један од главних разлога због којих сам кренуо на Камино била је жеља да осетим какав је живот у Шпанији – сваки дан у новом месту, комуникација на шпанском језику, упознавање домаћег живља и конзумирање локалне хране. Други разлог била је моја љубав према дугим пешачењима и жеља да уживам у чарима Шпаније. Један од споредних разлога био је и тај што сам желео да докажем себи да могу да пређем тако дугачак пут. На крају сам прешао 1.430 километара кроз Шпанију за 52 дана.
Колико су се ваша очекивања пре поласка разликовала од стварног искуства?
– Без стварног искуства постоји само претпоставка – то ме је Камино научио када сам почео да ходам његовим стазама. Заиста је то јединствено искуство, јер је осећај налик психоделичном просветљењу. Као да Камино комуницира с тобом на различите начине док ходаш његовим путем. Тек на пола пута схватио сам да не прелазим само једну руту, већ чак пет. Искрено, о томе нисам ни размишљао пре него што сам кренуо, али ме је касније одушевило када сам схватио да сам то несвесно испланирао. Било је невероватно истражити регионе Каталоније, Арагона, Наваре, Ла Риохе, Кастиље и Леона, а на крају и Галиције. Прелепо је било видети колико се региони разликују – од дијалеката, преко атмосфере у кафеима и ресторанима, до начина на који те угосте. Рецимо, у неким местима близу Баскије тапасе називају пинћоси. Једино што је било заједничко током целог пута јесте да је природа на сваком кораку била очаравајућа.
Пише: Јована Миловановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању