Мистерија је поетична
Некако по обичају, постало је ствар рутине: шпанска глумица Роси де Палма (59) је најинтригантније лице филмског фестивала у Кану и сви воле да је виде у својој близини. Њен барокни изглед није јој само прокрчио пут у свет филма, где смо је запамтили још 1988.у драми Педра Алмодовара „Жене на ивици нервног слома“, већ јој је донео и надимак „Ла Пикаса“ – због не баш симетричних црта лица. Она се облачи неконвенционално, воли да боје и дизајн на њој привлаче пажњу. Притом је увек расположена и насмејана („радозналост је најбољи препарат против старења“, каже она).
Глумица, рођена на острву Мајорка, први пут је дошла на Кански фестивал пре тачно 25 година, како је испричала новинарима док је корачала црвеним тепихом:
– Дошла сам сломљеног срца и куповала сам као луда све и свашта како бих се утешила. Када сам пријатељици показала шта сам све купила, рекла ми је „ти стварно јеси луда“!
Пре девет година била је члан главног жирија, пре две године видели смо је као део жирија који одлучује о дебитантима и њиховим наградама, али она никада није са собом довела свог партнера или показала ћерку Луну Гарсију.
– Не кријем приватни живот, али у време друштвених мрежа када је све доступно, мислим да мало мистерије око неке особе делује поетично – додала је Роси де Палма коју смо видели на хуманитарној вечери компаније „Керинг“ и на премијери једног филма.
На ручку код градоначелника
Једно вруће фестивалско рано поподне провели смо у тврђави на врх брда које надвисује Кан. Реч је о традиционалном ручку, више закуски, коју за учеснике фестивала организује градоначелник Давид Линар. Тврђава је део некадашњег замка који су монаси почетком 12. века изградили на месту још старијег римског војног логора. Око замка је настало мало рибарско село које је почело да се спушта на обалу и плажу тек у 19. веку када су овде, због изврсне климе, почели да долазе богати Енглези и Руси. Тада насеобина полако добија обрисе данашњег Кана.
Замак данас чува уметничке збирке и музејске поставке, а његово унутрашње двориште са дебелом хладовином столетних борова служи за коктеле, сусрете и приватне забаве. Поглед са тврђаве пружа се на цео Кан и околину, а панорама се види у пуном кругу од 360 степени. Једина замка су мале, стрме уличице старог Кана, покривене коцком и калдрмом, које су непријатељ високих потпетица. До улаза у замак треба прећи и 109 степеника.
Госте фестивала дочекују мештани у традиционалној ношњи, као и оркестар који музиком званицама каже „бонжур“, а званице се одмаах хватају за неки розе добродошлице. Грицкалице су спремне, столови и столице нагурани тако да се између њих једва може проћи, али све је то чар доласка на ово место где „чарлија ветрић мио“. После говоранције првог човека Кана, сви се бацају на послужење сервирано на сто метара надморске висине: комадић рибе из оближњих морских вода, мало бареног поврћа, један лепи умак и на крају колачић. Ништа спектакуларно, али спектакуларан је видик, околина и дружење. Довољно за мали двосатни предах између филмова, интервјуа, прес-комференција и извештавања.
Фото: С.Јокановић
Између снова и кошмара
Познати француски режисер Кристоф Оноре (54) који иза себе има 14 филмова, углавном успешних, знан је и по бајковитим мјузиклима. Често су у његовим делима играле најпознатија мајка и ћерка француске кинематографије Катрин Денев и Кјара Мастројани, а тако је било и овог пута. У главни такмичарски програм 77. филмског фестивала у Кану стигао је са сановитим делом „Мој Марчело“ о коме се много причало протекле седмице. Посвећен је управо недостајућем члану те глумачке породице – Марчелу Мастројанију, мужу Катрин и и оцу Кјаре који је оставио огроман траг у европском филму пре него што је прерано преминуо. Из разговора са новинарима преносимо најзанимљивије делове.
Како сте успели да вам се не заврти у глави стално прелазећи из стварности у фикцију током рада на филму?
– Највише захваљујући дисциплини и међусобном уважавању које је постојало и између глумаца и између мене и глумаца. Ту пре свега мислим на Кјару Мастројани. Желео сам најпре њену дозволу да се бавим овом темом и истина је да је било исцрпљујуће по мозак и нерве сазнање да можете месецима да пишете сценарио и да вам све време у свести стоји чињеница да она на крају може да одбије све то.
Филм се бави испитивањем односа према стварности и занима нас шта је истина, а шта није у вези са Кјаром Мастројани?
– Дао сам све од себе да уђем у снове Катрин и Кјаре не читајући било какве биографије о Марчелу. Уместо тога, користио сам поједине делове неких филмова у којима је играо да бих створио моју причу која је у целини једна велика метафора, свет за себе.
Зашто се највише цитира култно дело Федерика Фелинија „Осам и по“?
– За већину редитеља широм света „Осам и по“ је врста радног и личног пасоша за једног филмског ствараоца, идеални аутопортрет једног режисера. Показује уметника у свом послу који изненада упадау кризу, баш као што и Кјара пролази кроз периоде сумње и преиспитивања током своје каријере. Она стално спомиње свог оца и једног дана постаје он.
Катрин Денев је одиграла једну од својих најемотивнијих улога, посебно у сцени где јој је глас пукао. Слажете се са тим?
– Нисам учио психоанализу, али ако вам глумица на снимање дође готово без гласа, то може да буде зато што подсвесно не жели да изговори оно што је у сценарију за тај дан. Она је пристала да игра у филму, али очигледно су постојале ствари које није могла да изговори. Тајна ће остати.
Нећете да је откријете?
– Наравно да нећу, јер та тајна припада њој. Има при крају филма једна сцена која доста говори о томе. То је тренутак када пева док посматра своју ћерку и тада у њеном погледу видите да су Кјарини снови истовремено кошмари њене мајке.
Ана је савршена
Очекивали смо површни акциони спектакл од најновијег наставка филмске саге о побеснелом Максу који је снимио редитељ Џорџ Милер (79), али добии смо и мање од тога. У филму „Фуриоза“ који је приказан ван конкуренције за награде нема много тога занимљивог, а прича се шири и судара на све стране, без икаквог реда и смисла и што је најгоре све то траје цела три сата. Понека узбудљива акциона сцена не чини филм који је на крају пројекције добио једва чујни, млак аплауз из неколико пари руку. Остали су појурили из сале на неке нове филмске изазове.
Ипак, Џорџ Милер је славни аутор који је пре 45 година снимио први филм из трилогије „Побеснели Макс“ и већина данас зрелих људи одрастала је на тој причи о усамљеном осветнику у времену после апокалипсе која је уништила планету. Зато овај аустралијски аутор има привилегију да га, упркос свему, и даље поштујемо. На крцатој прес конференцији присуствовали су и главни глумци Ана-Тејлор Џој и Крис Хемсворт, али већи део питања био је упућен добродржећем и шармантном Милеру.
Зашто сте желели да снимите причу која претходи ранијим филмовима, а не наставак, што би било логично?
– Мислио сам да је најважније да се вратимо у прошлост да бисмо разумели целу причу и да смо дошли у фазу када је важније разумети ликове и како су постали оно што јесу, него да идемо у даље авантуре. После овога, прича може да се настави.
Како сте изабрали Ану Тејлор Џој за насловну улогу Фуриозе?
– Нема много глумица данас које су способне да одиграју такву улогу, да тумаче захтеван лик, да имају довољно физичке снаге и да могу да раде у пустињи. Поврх свега тога, била ми је потребна глумица која је и интелигентна и дисциплинована. Ана Тејлор савршено одговара том опису.
И Крис Хемсворт је први пут прави негативац на филму?
– Знам Криса дуго, обојица смо из Аустралије и за таког зликовца ми је био потребан глумац коме могу потпуно да верујем Нема бољег глумца од Криса који одговара тако бизарном и харизматичном негативцу.
Како објашњавате успех филмова о побеснелом Максу и његовом свету?
– Најпре зато што је то необична и чудна прича, а друго, њени ликови су још оригиналнији и лако се памте, а тешко заборављају. Свака земља га види као део свог културног наслеђа. У Америци су говорили да је то „вестерн на точковима“, у Јапану да се ради о „аустралијским самурајима“….
Пише Срђан Јокановић