Поред фотографија неких од најатрактивнијих звезда које су се ове године успињале уз 24 степеника до врха, где почиње улаз у велелeпну салу „Лимијер“ смештену у централном делу Фестивалске палате, подсећамо се како је некада изгледао тај симбол највећег филмског фестивала на свету
Црвени тепих канског фестивала је данас место престижа за глумце, продуценте, редитеље, дистрибутере а нарочито за модне дизајнере. Данас је он срце идентитета самог фестивала. У античко доба црбена боја, па и црвени тепих, били су резервисани за владаре и богове. Додуше, више је био пурпуран него црвен. Први га спомиње Есхил у својој трагедији „Агамемнон“ у петом веку пре нове ере – теписи се простиру испред ногу владара који се враћа из Тројанског рата. Касније је повремено почео да се употребљава у САД током 19. века приликом председничких посета неким градовима. Постао је стални декор доделе Оскара с почетка шездесетих година прошлог века.
У Кану тепих није увек био црвен: током свог првог издања од 1946. до 1949. године, био је плав. Црвена боја је усвојена тек од 1984. У међувремену свечарски тепих било које боје није постојао јер је фестивалска палата у том раздобљу била на нивоу улице, булевара Кроазет. Није било степеница, звезде су директно из својих лимузина улазиле у фестивалску дворану. У тим раним деценијама, фестивал се фокусирао на саму кинематографију, док је гламур био у другом плану. Долазак звезда био је знатно опуштенији.
Данашња, светски позната фестивалска палата отворена је тек 1982. године. Пре њене изградње, фестивал је имао сасвим другачију сценографију. Први је одржан 1946. године у старом општинском казину јер главна зграда није била завршена на време. Од 1947. до 1982. године фестивал се одржавао у првој, наменској згради на булевару Кроазета која је касније срушена. На њеном месту се данас налази луксузни хотел „Мериот“ у чијем подруму је биоскопска сала и дом селекције „Петнаест дана аутора“.
Данас стотине фотографа у црним оделима и са лептир-машнама стоје на наменским, уздигнутим платформама са обе стране степеница. У ери старе палате, фотографи су стајали на самом тротоару, помешани са публиком. Држали су масивне апарате са блиц-лампама изнад глава и буквално телима блокирали пут звездама, па су глумци морали да се пробијају кроз “шуму” медија и обожавалаца да би ушли унутра. Између звезда и посматрача није било високих металних баријера, безбедносних кордона нити обезбеђења које данас убрзава корак гостију. Људи из Кана и туристи стајали су на мање од пола метра од највећих холивудских икона. Глумци би се редовно заустављали, ћаскали са пролазницима и потписивали аутограме на лицу места, без икаквог журбе. Ипак, дешавало се да звезде попут Алена Делона, Софије Лорен и Брижит Бардо изазову такву панику међу обожаваоцима да је полиција једва успевала да те глумце уведе у салу. Управо су ови догађаји приликом изградње нове палате 1982. године били пресудни да се осмисли систем са степеницама и оградама. Схватили су да звезде више не могу безбедно да шетају на нивоу улице.
Новинар Ив Мурузи је био тај који је одлучио о његовој употреби. Тада задужен за увођење реда на улазу у нову, тек изграђену Фестивалску палату ради несметаног одвијања церемоније отварања, желео је да одвоји звезде од пролазника, обожавалаца и фотографа: 24 степеника славе, симбол културе славе, тада бивају одевени у црвени тепих дужине шездесет метара, док су са стране били пролази за публику и стајалишта за фотографе. Али, црвени тепих Филмског фестивала у Кану заиста нема премца, захваљујући својој специфичној нијанси: на централном делу користи се црвена која носи кодно име „0144“, а на бочном делу “театро црвена“. Јединствена боја која иде руку под руку са веома строгим ритуалом: вечерња одећа је обавезна чак и за штампу, а телефони и селфији су забрањени како би поворке филмских екипа и гостију брже пролазиле…
Године 2020. црвена је замењена црном у знак поштовања према жртвама терористичког напада на базилику Нотр-Дам у Ници. Све до 2021. године, црвени тепих на филмском фестивалу у Кану мењан је три пута дневно. Од тада се, из еколошких разлога, мења само једном дневно, што представља уштеду од 1400 килограма материјала. Након што се уклони, односи се једној фабрици у Марсеј како би се рециклирао и искористио у аутомобилској и прехрамбеној индустрији или грађевинском сектору, за израду декорација или чак за друге церемоније.
Плави тепих је, када га је црвени заменио на главном улазу, пребачен на споредни, испред дворане „Дебиси“ где су пролазиле филмске екипе из селекције „Известан поглед“. Ова традиција је укинута тек 2011. године када су сви учесници добили право да закораче на црвени тепих, без обзира у којој сали гледају филм и из ког програма.
Пише С. Јокановић