Џафар Панахи (65) није рођен као дисидент и бунтовник. Каже – иранске власти су од њега то направиле. Веровали или не, још његов први кратки филм „Рањене главе“ с краја осамдесетих прошлог века био је забрањен за приказивање у Ирану неколико година! Панахи је тајно снимао илегалну традицију жаљења покојника у којој се ожалошћени боду ножевима у главу све док им она не буде сва крвава.
Одрастао са још четири сестре и два брата у иранској раадничкој породици азербејџанског порекла, Џафар је код куће говорио азербејџански а у друштву персијски језик. Од малена је покушавао да сними филмове аматерском камером, а са дванаест година почео је да ради после часова у школи како би купио себи карте за биоскоп. Отац молер није могао да му их приушти.
Некако са завршетком средње школе дошло је време да одслужи војни рок и баш тада је Иран отпочео дугогодишњи рат против суседног Ирака. Панахи је војску служио као сниматељ на ратишту. Након две године, поново цивил, Џафар уписује студије режије у Техерану и угледа се на своје узоре Алфреда Хичкока, Хауарда Хокса, Луиса Буњуела и Жан-Лик Годара.
Таленат није дуго чекао да буде препознат. Већ 1995. добио је Златну камеру као најбољи дебитант на Канском фестивалу. У то време још је имао слободу да ради у својој земљи. За следеће остварење „Огледало“ (1997) освојио је Златног леопарда у Локарну, а „Круг“, снимљен три године касније, донео му је Златног лава у Венецији. Победа као победа, али тек након ње почело је да се више прича и пише о том младом генијалном аутору јер му је филм био забрањен за приказивање у домовини.
Иако га то није зауставило у прављењу филмова, иранска власт није дозволила Панахијевим филмовима да буду кандидати за Оскара. Правила Америчке филмске академије захтевају да најбољи међународни филмови буду приказани у биоскопима земље из које долазе. Од филма „Круг” наовамо сви Панахијеви филмови су забрањени у Ирану. Неколико година касније холивудски студио Сони Пикчерс писао је иранском Министарству културе тражећи начин да његов нови филм „Офсајд“ некако прикажу у тамошњим биоскопима бар на неколико дана и тако му омогуће да уђе у трку за Оскара. Иранске власти су то одбиле, јер су према Панахију већ имале негативан став зато што је он свој претходни филм „Црвено злато“, упркос захтеву да измени неке сцене, послао на фестивал у Кану где је добио једну од награда. Панахи није могао да присуствује лично слављу зато што није добио дозволу да напусти Иран.
И за „Офсајд“ је била натегнута ситуација: Панахи је властима дао лажни сценарио на одобрење, ставио је лажно име као редитеља и једва избегао конфискацију филма када је режим сазнао за сва његова довијања да сними причу о девојчицама које се облаче као мушкарци како би могле да присуствују фудбалском мечу, што је женама у Ирану забрањено. Филм је приказан у Берлину где је освојио једну од главних награда (Гран При).
Имаш ли фрак за вечерас?
Иако је већ био привођен у полицију ради разговора, забрањивана му путовања у иностранство и одбијане дозволе за приказивање филмова у биоскопима, пресудна година за будућност редитеља била је 2010. када је са супругом, ћерком и пријатељем ухапшем и стрпан у затвор због тога што је наводно „планирао да сними филм о планирању Зелене револуције у Ирану“. Добио је шест година затвора условно и двадесет година забране снимања филмова и путовања у иностранство, уз кућни притвор.
Проводећи време у олабављеном кућном притвору током кога је могао да се креће по Ирану, али не и да снима филмове и посећује јавне скупове, Џафар је постао стручњак да на најневероватније начине да ради свој посао. У документарном есеју „Ово није филм“ снимао је себе телефоном у дневној соби свог стана, а нешто слично је урадио и са „Спуштеном завесом“. Потом је постао таксиста и у филму „Такси“ возио улицама Техерана разговарајући са различитим слојевима и људи. Увек је успевао да умакне будним стражарима који брину о његовом кућном притвору. Успевао је да илегално сними и два играна филма у забитима Ирана где нема много становника („Три лица“ и „Нема медведа“ и оба је успевао да прокријумчари на светске фестивале где је добијао награде: „Три лица“ за сценарио у Кану, „Нема медведа“ Награду жирија у Берлину.
У јулу 2022. је поново ухапшен зато што се јавно побунио против хапшења свог колеге Мохамеда Расулофа и провео је шест месеци у затвору. Након што је почео штрајк глађу пуштен је на слободу. Онда је почетком године Врховни суд поништио све пресуде против Панахија и тако је редитељ стигао у Кан, први пут од 2003. године. Није давао интервјуе, одржао је прес конференцију и имао само неколико разговора за пар светских агенција и америчких стручних филмских часописа. Навикава се на слободу и очекује да коначно буде у трци за Оскара, после три деценије каријере и успеха у целом свету. Из свих његових малобројних разговора за медије тих дана у Кану, сакупили смо најзанимљивије делове.
Ваш први филм „Бели балон” (1995) премијерно је приказан у секцији „Петнаест дана аутора“ у Кану. То је био ваш први пут у иностранство и на страни фестивал. Који вам је најснажнији утисак из тог искуства?
– Нисам имао појма где идем ни шта ми се дешава. Током година на факултету био сам вредан и немиран студент. Трчао сам са једног снимања на друго, покушавајући да научим више и да докажем својим професорима да заслужујем њихову пажњу и да сам вредан знања које ми дају. Чак и када сам кренуо да снимам први дугометражни филм, једино што ми је било на уму било је да не изневерим своје професоре, да им покажем да разумем оно што су ме научили. Доћи у Кан било је толико неочекивано, стварно нисам био спреман за то. Тада медији нису били као данас. Нисмо добијали толико информација споља. Нисам имао појма какав је догађај тај Кан. Био сам фокусиран на свој посао и на то да направим што бољи филм, а одједном сам се нашао у другом свету, не схватајући шта то уопште значи. На дан затварања фестивала нисам знао да ли ћемо нешто освојити или не, али сам мислио да ако освојимо, неко ће нас обавестити ујутру. Кад ме до поднева нико није позвао, помислио сам: „Данас имам слободно“. Ишао сам да шетам по граду и срео сам пријатеља, који ми је био и преводилац, и он ми је рекао: „Спреман си? Имаш ли фрак за вечерас?“. Рекао сам: „Немам фрак, радије ћу да шетам и разгледам“. На крају су се толико збунили да су морали да ми кажу да сам нешто освојио, па сам морао брзо да пронађем фрак и одем на церемонију. Пре него што смо изашли на бину, преводилац ми је рекао: „Не треба да будеш нервозан, само реци пар речи, врло опуштено.“ Тако сам и учинио, рекао сам неколико речи врло опуштено, јер нисам био свестан значаја ситуације. Онда сам видео како он преводи, био је дрхтав и глас му је дрхтао. Кад смо изашли са бине, питао сам га шта је било, а он ми је рекао: „Ти ниси имао појма колико је важан тренутак и колико је важних људи у публици, ниси знао шта то значи.“
Део мене је остао у затвору
Чак и након што вам је забрањено да правите филмове, наставили сте да их снимате, а они су и даље приказивани у Кану. Укључујући и „Ово није филм“ који је изнет из Ирана, наводно у торти. Како је то функционисало?
– Прича о торти је потпуна лаж. Нема никакве везе са мном и немам појма ко је то рекао и како је та прича почела. Готово је смешно, јер смо филм једноставно ставили на УСБ и ја сам тај УСБ дао некоме ко је путовао, та особа је донела УСБ у Кан и то је било то. Немам појма ко је измислио причу о торти и са којим циљем. Каква је та торта требало да буде, да ли је УСБ био унутра, на торти или негде друго – немам појма, али ја нисам имао никакве везе са том причом.
Какав је ваш стварни правни статус сада, након последње судске пресуде? Можете ли слободно да се крећете и радите?
– Да, сада сам код куће, у свом дому у Техерану. Десило се то да је суд поништио све пресуде против мене. Све су укинуте, тако да сада немам никакве правне проблеме и нема никаквог случаја против мене. Успео сам неколико пута да путујем. Професионално, није ми забрањено да радим као раније, али да бих легално снимио филм у Ирану прво мораш да предаш сценарио Министарству исламског вођства на одобрење. То је нешто што ја не могу да урадим. Не знам ни ко су ти људи ни какву легитимност имају да ми дају коментаре на мој рад. Не видим никакав смисао да радим у том систему. Зато нисам тражио дозволу за овај филм који сам поново снимио под окриљем тајности.
Како је ваше искуство у затвору обликовало овај филм са којим сте освојили Златну палму?
– Пре него што сам отишао у затвор и пре него што сам упознао људе које сам тамо срео и чуо њихове приче, њихову прошлост, теме којима сам се бавио у својим филмовима су биле потпуно другачије. Провођење времена са тим људима у затвору заиста је нешто променило у мом погледу на свет као редитељу. Сећам се дана када сам изашао из затвора. Мора да постоји неки снимак тога на Јутјубу. Изашао сам из затвора, моји пријатељи и породица су ме чекали, али ја сам имао мешовите осећаје. Нисам знао да ли треба да будем срећан. Како да оставим тамо све те људе који су још увек били заробљени и како да се одвојим од њих? Део мене је остао унутра, у том затвору са тим људима. Управо у том контексту добио сам инспирацију за ову причу.
Ван Ирана ми је досадно
И питање да ли насиље икада може бити оправдано у потрази за правдом?
– Оно што је заиста изванредно у затвору је разноликост људи са којима научиш да седиш и разговараш. Било је свих врста људи. Било је стручњака, великих социолога, бриљантних студената, радника, сви ти људи заједно. Почели смо да организујемо предавања. Ту је био велики социолог, професор Саед Мадани, затим Мохамад Расулоф и ја. Замолили смо Маданија да за нас организује предавања. Било који затвореник је могао да дође и слуша га. У неком тренутку су то забранили па смо та предавања правили током редовних вежби затвореника. Када би нас извели на сат времена на вежбање, шетали бисмо заједно и слушали његова предавања током те паузе. Дакле, теме у овом филму нису нужно само личне, нису само о мојим борбама, већ о свим тим људима са којима сам проводио време и са којима сам делио та искуства. Сви ти ликови које видите у филму инспирисани су разговорима које сам имао, причама које су ми испричали о насиљу и бруталности иранске Владе према затвореницима, насиљу које траје више од четири деценије. Та питања о томе како морамо да реагујемо на ту бруталност, јесу питања о којима сви морамо да размишљамо.
Ваш пријатељ и колега филмски режисер Мохамад Расулоф побегао је из Ирана у Европу, а многи ирански филмски стваратељи су изабрали егзил уместо живота под актуелним режимом. Можете ли замислити да напустите своју земљу и радите у егзилу?
– Сада има иранских уметника широм света. Морали су да напусте своју домовину и прилагоде се другом друштву, и неки од њих су успели да стварају негде другде и праве филмове који су важни, филмове који се гледају и славе. Морам да кажем да сви ти моји сународници имају једну способност коју ја немам. Ја сам потпуно неспособан да се прилагодим друштву другачијем од свог. Кад год напустим Иран, схватим да не могу да преживим у другој земљи, да тамо живим, да радим или правим филмове. Једноставно не могу да преживим и прилагодим се новом окружењу, новом друштву. Морао сам да будем у Паризу три и по месеца због постпродукције овог филма, и мислио сам да ћу умрети. Било је веома тешко за мене, и професионално и лично. Прво, ван Ирана ми је одмах досадно. Осећам потребу да се вратим кући. А професионално, потпуно је другачије. У Ирану, у два ујутру могу да позовем колегу или сарадника и кажем: „Мислим да једна сцена треба да траје дуже или краће,“ и он би дошао у студио и радили бисмо целу ноћ заједно док не решимо проблем. У Европи не можеш да радиш тако. Једноставно осећам да не припадам и не могу да се прилагодим. Не судим другима који су морали то да ураде. Можда, да сам на њиховом месту, не бих имао други избор. Али за себе, са искуством које имам и са особом која јесам, са својим способностима и неспособностима, једноставно не могу да напустим Иран.
Околина храни моју машту
Често вас описују као политичког режисера, али то је етикета коју одбијате. Зашто?
– Сматрам себе друштвеним режисером, и за мене је то потпуно супротно, веома различито од тога да будем политички режисер. По мом схватању, политички филмски стваралац је неко ко припада једној партији и брани одређену идеологију, па прави филм који брани ту идеологију, у којем су добри људи они који поштују и следе ту идеологију, а лоши су они који су против ње. У мојим филмовима нема негативаца, никога ко је осуђен и посматран само негативно. Чак и људи који се понашају лоше, када их боље упознаш и дубље разумеш њихово понашање и улогу у филму, видиш да је систем тај који их чини таквима какви јесу. Није то лични избор. Увек сам био инспирисан својом средином, и без обзира у какав контекст или средину ме ставиш, то ћу приказивати и показивати у филмовима које правим. Зато је апсолутно нормално да, када су ме затворили, почнем да причам приче којима сам био изложен у затвору. Не могу бити равнодушан према својој околини. Околина око мене храни моју машту, она је разлог што правим филмове. Дакле, ако ме ставиш у затвор, мораш очекивати да ће из те приче изаћи овакав филм. На неки начин, нисам ја направио овај филм. Направила га је Исламска Република, јер су ме они затворили. Можда ће, кад виде овај филм, схватити да не би требало да затварају уметнике. Јер шта можеш очекивати кад затвориш уметнике? Они откривају и сведоче о реалности коју онда, наравно, користе као материјал за свој следећи филм. Да ли они очекују да нас затворе како бисмо изашли испраних мозгова и почели да правимо филмове које они желе? Не, обрнуто је. Ми правимо филмове који показују оно што смо видели у затвору, па ће можда схватити да, ако желе да нас престану третирати као субверзивне, треба да престану да нас затварају.
Који је ваш савет за филмске ствараоце који раде под репресивним или ауторитарним режимом?
– Мој савет би био: Буди свој. Када смо ја и моји савременици почињали да правимо филмове, за нас је биоскоп било свето место. Ништа није постојало ван тог избора, тог пута који смо видели за себе. После првих неколико филмова схватиш да је то твој животни пут, твоја страст и ништа те не може зауставити. То је оно што сам осећао током целе каријере. Сећам се, непосредно пре него што су ми изрекли ту тешку казну од двадесет година забране да правим филмове и да путујем, помислио сам: „Шта ћу сада?“ Био сам узнемирен. Онда сам отишао до прозора, погледао горе и видео те прелепе облаке на небу. Одмах сам узео фото-апарат. Помислио сам: „Ово ми не могу одузети, још увек могу да снимам облаке“. Радио сам то две године. Фотографије су излагане у Центру Помпиду у Паризу. После тога сам схватио: Шта ја имам? Немам своју велику камеру. Немам свој тим. Могу да ми узму неке материјалне аспекте заната. Али, ако имам садржај, ако имам тему, ако имам веру у себе и оно што желим да кажем, могу да наставим да правим филмове. Не постоји начин да ме зауставе у томе. Само мораш да нађеш различите начине да причаш своје приче.
Пише Срђан Јокановић