Рођени Сарајлија, који потиче из музичке породице – отац Ђорђе Новковић био је један од највећих овдашњих композитора, члан легендарне сарајевске групе “Про Арт” – касних осамдесетих се скромно а сигурно појавио на великим вратима југословенске поп-рок сцене. Поред трајне музичке оставштине која се и данас, истим, лаганим темпом гради, и огромне популарности, заслужан је и што су многе лепе девојке, рођене на почецима његове каријере, поносно понеле име Тамара („Куда иду изгубљене девојке“), а њихове мајке тиме обележиле најсрећније доба своје младости.
Новковић је, спремајући се за нове подухвате, био спреман да са читаоцима “Илустроване Политике” подели нека запажања из своје богате каријере којој се ближи округли и велики јубилеј – 40 година.
Хитови које сте направили на почетку каријере, временом су квалификовани као трајни, што је велики комплимент за младу особу која се појављује са ауторским песмама у великој држави и огромној конкуренцији. Да ли бисте открили неке своје тадашње стрепње и које су природе биле? Шта вас је, као младог певача и аутора, нарочито инспирисало и како сте тада гледали на себе у будућности, има ли неке разлике?
– Као млад човјек и аутор, нисам имао никаквих предрасуда у старту. Некако сам осећао да је оно што стварам боље од пуно тога што је било у понуди домаће сцене, без препотенције, али знао сам то. С друге стране, нисам имао никаквих очекивања јер сам знао да имам довољно времена пред собом, тако да ништа нисам доживљавао као бити или не бити, оно хамлетовски. Једноставно сам мислио: ОК, то су моје песме, волим то, па шта буде…“ И било је, било је велико одмах у старту и интензивно. Нисам се надао толиком успеху на почетку. Инспирисала ме је страна, британско-америчка музичка сцена, њихове продукције, мода, лајфестајл… све. Желео сам бити попут њих, изгледали су тако кул, откачени и слободни. Али нисам знао да ће ми којекакви ратови, економске депресије, пандемије одузети барем 15 година квалитетног стваралаштва. То сам требао наплатити у најбољим годинама, а ми смо сви буљили у вести и страховали шта ће бити сутра…
Текст Милица Велимировић Пауновић и Милош Мићановић
Фотографије Матеа Смолчић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању