МАНАСТИР МАНАСИЈА
Као утврђење из бајке

Женском руком вођена Манасија или Ресава, манастир са два имена, величанствено се уздиже недалеко до Деспотовца. Налази се у Поморавском округу, у клисури реке Ресаве, што је била замисао једног од најзначајнијих српских средњовековних владара, деспота Стефана Лазаревића.

Опасана зидинама са кулама, наменски, како би се Манастир одбранио од непријатеља, подсећа на утврђење из бајке, кријући иза својих зидина право материјално и духовно благо. Али, само до момента док се не уђе у Манастир. Свако је добродошао – како они који у православље верују, тако и они који нису наклоњени вери или су одабрали неку другу. А да је манастир Манасија женски манастир, може да посведочи лепота о којој се брину мати игуманија и монахиње распоређене на различитим пословима.

Прича о манастиру Манасија почиње крајем 15. века. Задужбинар Манастира, деспот Стефан Лазаревић, 1407. године издаје наређење да почне  градња, која је трајала дуже од десет година. Унутар Манастира окруженог зидинама, упркос свим изазовима са којима се вековима суочавао, и даље чврстих темеља стоји Храм Свете Тројице. Иако су османске и аустријске власти, па чак и сама природа, у једном моменту (земљотресом, крајем 19. века), начинили велике штете, дух и воља оних које вера никада није напустила Манастир су изнова обнављали. Тиме су очували не само манастир Манасију као једно од непокретних кутурних добара, споменика културе од изузетног значаја, већ и доказе како је некада деспот Стефан Лазаревић, образован и учен владар, умео да одабере најбоље, те данас на том месту имамо фреске вредне дивљења и преписке од културно-историјског значаја.

Међу фрескама се истиче она која представља самог владара, ктитора, одевеног у одећу са детаљима белог двоглавог орла, симбола и данас препознатљивог на грбу Србије. „Високи Стефан“, како је још називан, риђе браде и косе, зелених или плавих очију. Први Витез Реда Змаја, заслужан за уздизање Београда и Србије по производњи сребра у Европи. Ценио је знање и учене људе, и сам писао, о чему сведоче, између осталог, наслови „Слово љубве“ и „Натпис на мермерном стубу на Косову“. Интересантно је и то да је на фресци деспот Стефан Лазаревић представљен у природној величини, као и да анђеле на фрескама можете лако уочити. Не само да су анђели приказани на фрескама и тако истакнута вера у њих, већ је и име храма оно које о томе сведочи.

 

Текст и фотографије Дарија Сворцан

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању