Лепо одржавана табла са натписом, читљива слова, све урађено како ваља да намерник са пута од Шапца ка Обреновцу види ово обележје. И да сврати. Е, а кад сврати, онда…
Карађорђеви храстови, Историјско и свето место, Спортско место. То су натписи на тој дрвеној табли. Али, у каквом је стању овај спомен-комплекс морали би они који о њему брину да додају и „опасно по живот, улазите на сопствену одговорност”.
Да није преостала четири храста (пети је управо пао, гране поломљене, лишће пожутело), да није њихове силне зелене крошње, још тужније би изгледао овај локалитет. Дрвена капија разваљена, изнад ње крст стреми у небо, а испод њега на пола поломљена табла са натписом. Првог написаног дела нема, од њега остало само слово И, а у наставку пише „Свето место“. Десно је чека. Поглед на њу је више него тужан. Дрвена конструкција се распада, кров поломљен, цреп попадао, а о пењању уз дрвене степенице нема ни збора. Пропала је чека и пре него се срушио један од пет храстова и нанео јој штету.
Испод, помало тужног лица, гледа у земљу дрвена скулптура. Прекрило је суво грање палог храста. Умало да страда и од храста и од дрвеног крста који је пао. То је свештеник Пантелија. Из Уровца је, а задужење му је било те 1806. године да благосиља српске устанике који су овде са Карађорђем застали пре него су кренули на Мишар да се сукобе са Турцима.
Ћути „Мудрац“, тако је име скулптури, а не оглашава се ни аутор. А када је поклонио свој рад овако је говорио: „Од када долазим, у ове крајеве, са пијететом и поштовањем ходам овом земљом јер она скрива ране прађедовске, а ова земља памти краљеве, витезове и свеце. Хвала свима који чувају ова света места, јер то су наши корени. Јер, ако нам ишчупају корене нећемо имати ни стабло, а шта би нас онда чувало од нових олуја“ – поручио је вајар Милутин Ранковић. Подсетио је и да је скулптура „Мудрац“ настала у надалеко чувеној Мишарској колонији, и пожелео: „Желим вам да останете у духу и својој, нашој, традицији. Да оставите ово место својим потомцима, који ће га надамо се и боље чувати, и боље памтити оно што смо ми радили, али и шта су нам у аманет преци оставили“.
Тако је говорио Милутин.
Са леве стране, у полукругу, на ивици да одустану од даљег живота, стоје дрвене трибине. Ту су некада седели посетиоци и пратили програм који је приређиван у данима пре датума Мишарског боја. Обично је то бивало око Светог Илије. А тада, док је ово било свето место, Марко Тодоровић, професор, и један од иницијатора уређења овог простора је говорио: „Српски народ мора да чува свој слободарски дух и традицију, да буде јединствен. Поред историјских храстова поставили смо чесму, чеку, направили мали амфитеатар за извођење програма и историјске часове. Постављена је скулптура „Мудрац“, посвећена свештенику Пантелији који је благосиљао оружје и унапред одржао опело јунацима који ће изгинути на бојном пољу. Остављамо будућим генерацијама ово историјско место у сећање на славну битку да га сачувају од заборава”.
Тако је говорио Марко. И он се, као и аутор Милутин, позва на будуће генерације.
И тада је још рекао да су храстови стари више од пола миленијума те да су кроз векове одолевали недаћама баш као и српски народ.
У центру амфитеатра на каменој плочи, коме успе може да разазна слова и тамо дозна оно што је већ речено. Да се овде зауставио Карађорђе…да је свештеник Пантелија…
– Па јесте, не приличи да једно свето место изгледа овако запуштено – сложи се неочекивани посетилац када уз дирек од капије наслони бицикл и крену ка чесми. – Дођем по воду, мало поседим у хладу ових храстова, па назад. Ваљало би да се ово уреди.
После је прича ишла на другу страну. О животу у овом малом месту са тек неколико стотина становника, о мукама ратара, невремену и времену данашњем. И када понеста тема, намести шајкачу за коју рече да је целе године не скида, узјаха бицикл и оде. Низ друм ка Владимирцима којима село припада.
Текст и фото О. Радуловић