Тим поводом Орхан Памук, радо виђен гост у Србији, обратио се нашој јавности да изрази задовољство због ове брзине, али и квалитетног превода. Одржао је мини конференцију за штампу где се најпре захвалио на труду свом дугогодишњем пријатељу Владиславу Бајцу, оснивачу и главном уреднику „Геопоетике“.
–Неколико пута сам био у Београду да представљам своје књиге, али сада, због пандемије изазване вирусом корона, радимо ово преко Зума. Веома сам узбуђен. Овај роман сам писао последњих пет година, а мој ум је био окупиран темом којом се бавим више од четрдесет година.
Ово је велики, амбициозан пројекат, нагласио је писац:.
– Они који су читали моје раније књиге, као што су „Тиха кућа“ и „Бела тврђава“, знају да и у њима постоје делови који се баве кугом. Сваки пут када бих завршио неки роман, питао сам се зашто не бих сада написао мој роман о куги и истог тренутка бих себи одговарао да нисам још спреман, јер треба много да истражујем. Требало ми је тридесет и пет година психолошких припрема и проучавања теме да бих почео да пишем ову књигу – каже Памук.
Од почетка је желео да напише историјски роман који се одиграва за време куге, у доба Османског царства, али да он истовремено обрађује више егзистенцијалистичких тема, као што су – индивидуалност, вера, отпор, страх од смрти.
– Те теме водиле су ме ка другим питањима попут оријентализма и фатализма. Оријентализам је појам настао у западном свету покушавајући да објасни свет муслимана. Готово двадесет година сам желео да напишем роман у којем бих се борио против представљања муслимана као фаталиста. Онда сам причу развијао и читао све више и више и схватио да је оно што би роман о куги чинило занимљивим јесте политичка мера успостављања карантина.
Доста је читао о разним епидемијама куге и онда одлучио да своју причу постави у 1894. годину када почиње период познат под називом Трећа светска пандемија куге.
– После пуно истраживања, почетак свог романа сам базирао на ставу да успостављање карантина сваку владу чини више ауторитарном. Постојали су многи писци који су пре мене писали о епидемији ове болести. Један од њих је свакако Албер Ками са својим романом „Куга”, који сам читао када сам имао двадесет година. Најзначајније дело о тој теми свакако је књига Данијела Дефоа „Година куге”. Толико се дивим његовом таленту и начину размишљања о људској природи. Много пажње је посветио људским реакцијама на епидемију.
Пише С. Јокановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању