Поред упорности и дугогодишњег рада за њен успех заслужни су и породица, њен лични тренер Роксанда Атанасов, која је такође остварила велики успех и својевремено била првакиња Европе, а за сам почетак Јованине каријере заслужан је чак и један емотивни цртани филм…
На 24. Шампионат света у Мадриду наша карате репрезентација отишла је у пуном саставу, али је Јована Прековић једина успела да се избори за најбољи пласман и окити се златном медаљом. Значајан резултат, освојено пето место, оствариле су и младе такмичарке у катама: Катарина Пиперин, Маја Матицки и Николина Ђорђевић, на које смо такође поносни, али је само Јована достигла врх, освојивши медаљу у категорији борбе до 61. килограма, који је пре 16 година остварила и Снежана Перић, али у апсолутној категорији, такође у Мадриду.
Јована је веома млада и амбициозна девојка која је већ одлучила да је спорт њено животно опредељење. Имала је у досадашњој каријери значајне успехе и као јуниорка, али освајање првог места на Светком шампионату за сваког спортисту је испуњење сна који се мало коме оствари и на јави. Она је студент треће године на два факултета истовремено, и то на Факултету за физичку културу у Београду, где се припрема да једног дана буде професорка физичког васпитања, као и на Факултету за спорт Универзитета „Унион – Никола Тесла” у Београду, на четворогодишњим академским студијама на Одсеку: тренер у спорту.
А како је заправо све почело и како то да се једна наизглед нежна девојка, још као сасвим мала, опре-делила за борилачки спорт?
– Карате сам почела да тренирам још у вртићу у Аранђеловцу, када је Роксанда (Атанасов ex. Лазаревић, прим. аутора) држала часове и сећам се да сам била јако срећна због тога. Тада је био популаран емотиван цртани филм „Змајева кугла“. Сећам се да је главни јунак био Гоку, сасвим посебан дечак са одличним познавањем каратеа, који је већ тада био моја посебна мотивација. У току основне школе имала сам афинитета и према другим спортовима: волела сам фудбал, кошарку и посебно рукомет, у коме сам имала највише успеха. Чак сам била у ситуацији и да напустим карате, али ме је тада мој отац ипак вратио каратеу, објаснивши ми да је карате више за мене и био је, потпуно у праву.
Како су те доживљавали другови и другарице из школе и детињства нека-да, а како сада, после Мадрида?
– Карате спорт ме је научио доста тога, да будем дисциплинована, вредна, упорна, карактерна, одлучна, енергична и борбена… Људи који ме заиста познају, препознају те особине код мене. Мислим да ме и сада доживљавају исто јер за њих Јока увек иде на тренинге и ретко је у Србији, ништа се није променило…
Наставак прочитајте у броју 3122.