Karatistkinja Jovana Preković: samo hrabri stižu do vrha

Pored upornosti i dugogodišnjeg rada za njen uspeh zaslužni su i porodica, njen lični trener Roksanda Atanasov, koja je takođe ostvarila veliki uspeh i svojevremeno bila prvakinja Evrope, a za sam početak Jovanine karijere zaslužan je čak i jedan emotivni crtani film…

Na 24. Šampionat sveta u Madridu naša karate reprezentacija otišla je u punom sastavu, ali je Jovana Preković jedina uspela da se izbori za najbolji plasman i okiti se zlatnom medaljom. Značajan rezultat, osvojeno peto mesto, ostvarile su i mlade takmičarke u katama: Katarina Piperin, Maja Maticki i Nikolina Đorđević, na koje smo takođe ponosni, ali je samo Jovana dostigla vrh, osvojivši medalju u kategoriji borbe do 61. kilograma, koji je pre 16 godina ostvarila i Snežana Perić, ali u apsolutnoj kategoriji, takođe u Madridu.

Jovana je veoma mlada i ambiciozna devojka koja je već odlučila da je sport njeno životno opredeljenje. Imala je u dosadašnjoj karijeri značajne uspehe i kao juniorka, ali osvajanje prvog mesta na Svetkom šampionatu za svakog sportistu je ispunjenje sna koji se malo kome ostvari i na javi. Ona je student treće godine na dva fakulteta istovremeno, i to na Fakultetu za fizičku kulturu u Beogradu, gde se priprema da jednog dana bude profesorka fizičkog vaspitanja, kao i na Fakultetu za sport Univerziteta „Union – Nikola Tesla” u Beogradu, na četvorogodišnjim akademskim studijama na Odseku: trener u sportu.

A kako je zapravo sve počelo i kako to da se jedna naizgled nežna devojka, još kao sasvim mala, opre-delila za borilački sport?
– Karate sam počela da treniram još u vrtiću u Aranđelovcu, kada je Roksanda (Atanasov ex. Lazarević, prim. autora) držala časove i sećam se da sam bila jako srećna zbog toga. Tada je bio popularan emotivan crtani film „Zmajeva kugla“. Sećam se da je glavni junak bio Goku, sasvim poseban dečak sa odličnim poznavanjem karatea, koji je već tada bio moja posebna motivacija. U toku osnovne škole imala sam afiniteta i prema drugim sportovima: volela sam fudbal, košarku i posebno rukomet, u kome sam imala najviše uspeha. Čak sam bila u situaciji i da napustim karate, ali me je tada moj otac ipak vratio karateu, objasnivši mi da je karate više za mene i bio je, potpuno u pravu.

Kako su te doživljavali drugovi i drugarice iz škole i detinjstva neka-da, a kako sada, posle Madrida?
– Karate sport me je naučio dosta toga, da budem disciplinovana, vredna, uporna, karakterna, odlučna, energična i borbena… Ljudi koji me zaista poznaju, prepoznaju te osobine kod mene. Mislim da me i sada doživljavaju isto jer za njih Joka uvek ide na treninge i retko je u Srbiji, ništa se nije promenilo…

Nastavak pročitajte u broju 3122.